На данашњи дан, 15. јуна 1903. – Скупштина Србије вратила је Карађорђевиће на престо, изабравши за краља принца Петра Карађорђевића који је живио у изгнанству у Женеви.
Избор је услиједио послије официрског “мајског преврата” 11. јуна 1903. /према Јулијанском календару, тада важећем у Србији, 29. маја/, у којем је убијен краљевски пар Александар Обреновић и Драга Машин.
Петар Први Карађорђевић је потом крунисан у Саборној цркви у Београду и – према угледу на Немањиће – миропомазан у манастиру Жича.
Његова владавина је обиљежена развојем парламентарне демократије у којој је политичко тежиште пренесено с двора на парламент, размахом тржишне економије који је убрзао привредни развој земље, културним напретком и слободом штампе.
Краљ Петар I, био је унук вожда Карађорђа запамћен као Ослободилац, Стари краљ и Чика Пера,
Краљ Петар Први Карађорђевић, ујединитељ српског народа, опеван у народним песмама као Петар Мркоњић – у народу прозван Чика Пера, још за живота је постао легенда због личне храбрости, поштења, али и изградње Србије као модерне и најмоћније државе на Балкану..
Сведочанства о херојским борбама српског народа у Првом светском рату, као и верност и оданост старог, болесног краља својим војницима и идеји о ослобођењу и уједињењу српског народа, далеко су прелазили границе Краљевине.
Највећи европски листови величали су краља Петра. Енглеска ревија „The Ilystrated London News“ од 4. децембра 1915. донела је преко целе стране слику краља Петра са следећим текстом: „У историји дугог мучеништва Србије није било херојскије фигуре од краља Петра. Патриoтa међу патриотама, он се борио заједно са својим војницима, све док није пао у несвест од просте изнемоглости, у току битке код Пирота, и инспирисао је трупе својом храброшћу…“
Под насловом „Краљ херој“, француска ревија „Ilustrassion“ од 6. марта 1915. године, пише: „Стари српски краљ Петар I има данас седамдесет година. Школовао се у Сан Сиру. Борио се у нашим редовима 1870. Одликован је, за храброст, на бојном пољу код Вилерсексела. Један од наших српских пријатеља је примио, од једног тамошњег официра, следеће писмо. Из њега се може видети какву је дивну улогу играо Стари краљ.
У писму се излажу напори председника владе Пашића да би убедио старога краља да због своје старости и слабога здравља одустане да прати своје војнике, преко албанских гудура. Сви Пашићеви напори су остали без успеха и краљ Петар је са војском прешао албанске планине, усред зиме, прекривене снегом, на једним воловским колима, а где су биле непроходне био је ношен од својих војника, све док нису стигли до албанске обале на Јадрану.“О подвизима српског краља и његове војске писали су и људи од пера. Француски песник Едмон Ростан, писац „Сирана де Бержерака“, надахнут храброшћу краља Петра Првог приликом повлачења кроз Албанију, написао је и објавио песму „Краљ Петрова четири вола“, коју је на српски језик превео Милутин Бојић, песник „Плаве гробнице“. Ростанова песма је већ на Солунском фронту била борбено надахнуће српским војницима.
Речи краља Петра изговорене пред Сувоборску/Колубарску битку, када су Аустријанци дошли до Колубаре, а он са оба своја сина сишао у ров и одржао говор исцрпљеној и уморној војсци, одзвањале су много шире од рововског простора. Ево тог говора:
Децо моја!
Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети!
Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, oдбранимо или погинемо!
Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам.
Остали, напред!
Речи Старог краља учиниле су оно што је изгледало немогуће. Клонули и изнемогли ратници, као препорођени, смогли су снаге за још једну, победоносну битку.
Петар Карађорђевић (1844-1921) је био Карађорђев унук и трећи син Персиде и кнеза Александра Карађорђевића, који је био присиљен да абдицира након Светоандрејске скупштине. Петар је са породицом живео у иностранству. Борио се у француској војсци у француско-пруском рату. Придружио се као добровољац под псеудонимом Петар Мркоњић у босанскохерцеговачком устанку против Османског царства.
Оженио се 1883. године црногорском принцезом Зорком, кћерком кнеза Николе. Са њом је имао петоро деце, укључујући и наследника Александра. Након смрти оца 1885, Петар је постао глава династије Карађорђевић.
После Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића 1903, изабран је за краља Србије, а годину доцније крунисан у Београду. Због старости је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Као краљ залагао се за уставно уређење земље и био је познат по својој либералној политици.
Тежећи ка економском и друштвеном напретку Србије омогућио је уношење страног капитала, развој индустрије, занатства и трговине, као и отварање Универзитета у Београду.
Историчар Станоје Станојевић, описујући краља Петра, записује:
„Одлуком краља Петра да буде демократски и уставни владар искреним и лојалним вршењем те одлуке била су једним махом једном за свагда решена у Србији сва унутрашња питања, и сва снага у земљи, трошена до тога времена у јаловим унутрашњим партијским и династичким борбама, окренула се после тога раду на државном снажењу и спреми за решење великих националних и државних задатака.
Што се у том правцу могло онда несметано радити велика је заслуга краља Петра. Он је искрено желео слободу и величину свога народа и био је уверен да ће се то онако како је он пустио да се ради најбоље и сигурно постићи.“
Пошто је био краљ Србије током периода великих српских војних успеха, у српском народу остао је запамћен као краљ Петар Ослободилац (такође познат и као Стари краљ). У народу је због ретког поштења и скромности називан Чика Пера.Људске врлине које су красиле краља, војничке вештине које је доказивао на многим ратиштима у земљи и ван ње, неизмерна оданост народу из кога је поникао, као и идеја уједињења коју је заступао све до смрти, подариле су краљу Петру још за живота славу и поштовање на целом простору Краљевине СХС.
Три града понела су и његово име – Мркоњић Град у БиХ од 1924. године (раније Варцар Вакуф), у Црној Гори Петровац на Мору од 1919. године (раније Кастел Ластва) и Петровград у Војводини од 1935. до 1946. године (раније Бечкерек, данас Зрењанин).
Међу бројним признањима краљ Петар је био носилац и највећег руског одликовања, Велике ленте Светог Андреје са мачевима, орденом који је пре њега носио само цар Александар Први, победник над Наполеоном.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Не може Петар Карађорђевић бити херој, он је пристао да преузме власт после регицида задњег Обреновића, а то је представља велика срамота. Карађорђева породица је дошла на власт на илегалан начин почетком 20 века, те је постала гробар српског народа и на крају ради полтрона и злочинца под именом Александар Карађорђевић, Србија и ЦГ су нестале ни пар недеља после уједињење, а српски народ малтене нестао биолошки ни после 23 година од ослобођења Хрвата, Словенаца и Бошњака од Аустро-Угарског робства
Време је да цела та породица, изузетак Карађорђа, се прогласи за издајничку породицу која је нанела српском народу најгоре, од илузије о југославизам до стварање злочиначке СХС, касније Југославије па до побртимство са Хрватима и Вожњацима који су нас у Јасеновац, Јатребарско, Јадовно и широм НДХ клали и геноцидорали са осмехом на лицу.
После те Карађорђевиће катастрофе, једном заувек ту фамилију представити на пареведан начин, а то је да је вршила издају српског народа, и одузети кој сву имовину, забранити јој да се креће по српским градовима, поготово када знамо да тренутно њени чланови подржавају блокадерску-усташку-србијанску-нацистичку хорду и руљу која жели уништити државу.
Pitajmo se, dragi moji srbi i ratni veterani ratova 90-tih, da li ova posleratna tzv politicka elita Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, shvata sta to znaci patriotizam i duznost drzavnih sluzbenika kojima je narod dao povjerenje da upravljaju drzavom koja nije njihova prcija?
Da li oni mogu dokuciti kolika je velicina bio Cika Pera i svi oni koji su dali zivote za srpsko nacionalno bice?
Ja sumnjam..