Srpska priča II
1 min read
Moja prababa, Ružica Kojić, rođena Nikolin, rođena je na srpsku Novu godinu, 1901-e, onog dana kad je za nas počeo možda i najteži vek u istoriji srpskog naroda, a ja sam uveliko prebacio tridesetu, kad je ispustila svoju istinski plemenitu dušu. Rođena je u Austrougarskoj, na današnjoj rumunskoj granici i pričala mi je da ju je, kao devojčicu od dvanaest godina, njen otac, a moj čukundeda Stevan, vodio da sa Fruške gore gledaju Beograd, „naš Jerusalim“, kako je govorila. Slobodnu srpsku zemlju.
Pričala mi je kako su, pored pruge Srbi plakali, gledajući mađarske vozove, kako voze vojsku ka Srbiji. „Mi plačemo“, govorila je, „jer znamo da je Srbija siromašna i gladna, da je šaka jada, a Madžari pevaju „Čekaj, čekaj, kučko Srbijo, nije tvoja Hercegovina“. Nekoliko meseci kasnije, vozovi se vraćaju puni ranjenika, Mađarska je na kolenima, a mi stojimo pored pruge i pevamo“.
Njen brat, Milorad, bio je rudar u Americi i prvim brodom je stigao na Solunski front, kao dobrovoljac. Iz malog Radojeva, sela na rumunskoj granici, šest Srba je poginulo na Solunskom frontu, a obogaljenih je bilo još i više.
Zašto ovo pričam? Mi, gorštaci, često potcenjujemo mentalitet Srba iz Vojvodine, misleći da je mlak i da je podređen jelu i piću. Zaboravljamo da su oni potomci velikih srpskih vojnika, koji su, pod Čarnojevićem, otišli u tuđu zemlju, da krvlju plaćaju kiriju i da krvlju čuvaju veru i posed. Ko je dokon, neka pročita memoare Simeona Piščevića, jednog od tih velikih srpskih vojnika, koji je pola života proveo u austrijskoj, a pola u ruskoj službi i koji je dočekao da bude jedan od šezdesetak Srba, koji su postali generali u ruskoj vojsci. U prvi rat je otišao kad mu je bilo trinaest godina, a u sedamnaestoj je bio poručnik. Skupa je bila kirija u Austriji.
Ipak, uz svu vojničku muku, Srbi su bili imućni, jr su imali svoj posed, svoje parče zemlje, usred feudalnog carstva, u kome drugi podanici nisu imali zemlje ni koliko najsiromašniji Crnogorac. Za taj posed i za tu slobodu (lično mislim da je bes Hrvata prema nama nikao baš na toj imovinskoj, a ne verskoj zavisti), iz svakog domaćinstva je jedan član morao da ide u ratove, od Rusije, do Francuske, i da ne pita ni za koga, ni za šta gine.
Mi, brđani, vazda više gladni, nego siti, takođe smo branili svoju sirotinju, ali smo, valjda baš zbog tog endemskog siromaštva, postali lomljivi na privilegije i novac, na ordenje i tuđ imetak. Nekad je, čak, i krađa bila jedini način da se preživi u lošim godinama. Srbi iz Vojvodine nisu morali da trpe naše muke, a pomireni da kao pravoslavci ne mogu, u Austriji, da zauzmu visoke položaje, nisu razvili političke ambicije. Nemaju ih ni danas. Nepodmitljivi su, jer su uvek bili siti; vredni su, jer su imali na čemu da rade (kod mene, na Kopaoniku, bolje se razvilo trpljenje, nego rad, jer je zemlje bilo malo, a čeljadi puno); nisu razvili međusobna trvenja, jer su bili u tuđoj zemlji; drže do običaja i među njima je ateista malo; nisu poleteli na komunizam, niti na ma koju drugu ideologiju, jer nisu naučili da žive od ideologije, nego od rada; kriminalaca i prevaranata jedva da imaju, jer nemaština ova zla rađa, a oni su, kako je moja baba govrila, uvek jeli, i za vreme ratova, beli hleb, dok su moji Kopaoničani pšenicu prodavali, da uzmu neki dinar, a jeli su proju.
Davno je Jovan Cvijić primetio da je vojvođanski mentalitet kod Srba najpostojaniji. Nemaju epske junake, ali ni prevrtljivce i otpadnike. Tamo se niko nije turčio, iako je paša sedeo u Budimo vek i po.
Ovo sve pričam zbog jedne važne, a slabo primećene stvari: čuvajmo posed, imanja dedova (ne mislim na novac; on danas jeste, sutra nije), čuvajmo tle, jer ono nije samo izvor dobara, već i izvor mentaliteta. Posed oblikuje ljudski karakter. Sirotinja je često hrabra, još češće se povija pred novcem i privilegijama; bogataši su ljudi bez otadžbine i psihologije. Tek onaj srednji sloj, koji nema toliko da se pokondiri, a opet nikad nije gladan, ima razvijen osećaj za naciju i veru. Imao je kad i imao je čime da ga razvije. Mi, montanjari, često hranimo deset gladnih dedova u stomaku, a Srbi iz Vojvodine ni ne znaju šta je gladan deda. I, na kraju: prečanski Srbi znaju duboku tajnu življenja-vera, nacija, običaji i tradicija se ne brane samo u ratovima i bunama, već svakog dana u životu. Jeste epsko i jeste veliko junaštvo naših dedova i jeste se srpstvo više podiglo na maču, nego na plugu, ali život ima mnogo običnih, malih dana, kada se ne stiče slava i kada se ne seku turske glave ali, ako se u svakom od tih malih dana poklonimo senima predaka i ako se svakog dosadnog i beznačajnog dana setimo da smo Srbi i braća, imaćemo budućnost. Ako to zaboravimo, pregaziće nas oni narodi koji poštuju sebe i svoju zajednicu. I to neće biti nepravo.
Nije Pirco bio u Srbiji,vjerovatno je tebi to problem,a još se i nijesu udavale ,nego u Jevropu i prije jednog vijeka ,napredna ti kuća bila tada i danas ,i muški dio će brzo prkno izdati poprdilima kao što je 41,a posle 50 ordena Narodnog heroja,za dizanje nogu ,je li tako Crnogorče juti junače.
Milane, mlada ti prababa. Izgleda da ti je ženski dio obitelji bio napredan. 😛 Rano se (u)davale. 😉
neka vam phvale, koliko para dajete
IN4S i Snaga naroda – ovo obećava!
Jako lijep tekst!
Prof. dr Djordje Stanic – Vernici srpstva i otadzbine
Bravo za tekst, a koje autor (izvinite) meni je nepoznat
Autor teksta je inače zaslužan za buđenje mnogih uspavanih mozgova u Srbiji i šire.
Na žalost, opšte raspoloženje međ’ Srbima je da su se isti opredelili za izumiranje. Da nije tako, ne bi autor morao da nas podseća na ono osnovno u nama – ko smo i od kojega roda ?
Hvala autoru i na predivnim radio-emisijama koje svakodnevno vodi i na mnogim inspirativnim tekstovima !
Primer – seća li se iko Miloša Ćirkovića iz Peći ? Ili Stojadina Mirkovića iz Valjeva ?
Koliko Srba zna ko su ti Ljudi ?
da se ne vraćam u stradanja iz dalje prošlosti….
opstanak ili sto kazu u onoj emisiji survival,je sve to zajedno,vremna su razna,ali i ljudi,Pisi ti i dalje, a „mudraca „hvala da je Bogu nikad nece hvaliti ,medjutim nema mudrosti da se ima nesto sto se nema a ova nasa drzav je sva satkana od takvih „mudraca“,a i sama mudrost ako se i ima sta je to samo po sebi nego tuga,zato ova izreka sa Kopaonika je najbolja preporuka,zlu netrebalo.
Sjedi starac u Frankfurtu
i rješava svjetsku muku?
Dokon pop
i goveda krsti!
Dragi Nidžo, kod mene na Kopaoniku kažu: Veruj u Boga i drži tandžaru na duvaru
Milane, može li tandžara i kod penzionera u Frankfurtu?
Mnogo je lakše i brže doći iz Frankfurta u Srbiju nego iz Bijelog Polja u Podgoricu…hebiga, saobraćaj je u obje trake, a i avioni imaju nekoliko rotacija/dnevno…
Davno je Jovan Cvijić primetio da je vojvođanski mentalitet kod Srba najpostojaniji. Nemaju epske junake, ali ni prevrtljivce i otpadnike. Tamo se niko nije turčio, iako je paša sedeo u Budimo vek i po.
Milane zapoceo su jednu pricu koju treba zavrsiti ovom danasnjom ali do toga je dug put,jer je ovo sukob unutra jednog naroda,koji je u Crnoj Gori prije dva vijea poceo da umiruje sada vec Sveti Petar Cetinjski,gdje je narod bio zavadjen i kidisao jedan na drugog vise nego na Turke.Ako se samo malo osvrnemo na Crnjanskog i desavanja koje on opisuje ne znase kome je bilo lakse,gladni nijesu bili a to nije mala stvar,ali zeljni svega drugoga jesu.
Kada bi ovu temu neko dobro obaradio sto sigurno ima ljudi koji mogu i ovome narodu otvorio oci dosta toga bi se lakse shvatilo,ali avaj, ne ,nego se nastavlja gdje se stalo 44,mada je pocelo jos mnogo prije toga.
Dansnji neokolonijalisti su mozda i na nasu srecu krenuli na juris ne na nacije i nezavisne zemlje nago na Zemlju kao planetu,sto je mnogo mnogo,a mi se ne spremamo kako u tim skorim danima koji ce biti katastrofalni i vec jesu samo se to jednostavno ne govri.Srbin bez sela i domacina je osudjen na izumirenje,pitanje srednjeg staleza je pitanje drzave,da li smo ga imali ,mozda nesto tridesetih godina prosloga vijeka ,od tada samo ponor.Tu smo gdje smo,Bog sami zna kako naprijed,a sve mi se cini da ovu zemaljsku zavrzlamu moze samo on rijesiti.
Tekst je izvanredan, autor o nama kazuje ono što smo i sami znali, ali nismo bili u stanju da sročimo i još ljepše priča o sebi nigdje se ne pominjući što je toliko dragocijeno i rijetko.
Imenjače, hvala do neba.
Hvala, brate!