Српска класика на ратном картону

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) недавно je уврстила обележавање 150. годишњице рођења Надежде Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево 1915) у свој календар за 2022/23. годину и тако ће име знамените српске сликарке на многа времена боравити међу славнима који су обележили уметност наше васељене.

То је драгоцен траг о животу и стваралаштву родоначелнице нашег колористичког експресионизма и ратне болничарке с почетка минулог столећа која се у класике уврстила ређајући боје у предаху међу ратницима, и углавном на најједноставнијој подлози, картону.

Уметничка галерија у Чачку, која баштини име чувене завичајке означиће 31. маја 60 година рада и приде представити своје издање „Породица Надежде Петровић кроз 19. век”, тек штампано. Изузетна и садржајна повесница из пера је Драгане Божовић и овде је проглашена за најбољу књигу у 2020. међу укупно 320 књижних наслова чачанских штампара и писаца у лањском лету.

– Уз име Надежде Петровић, поред истицања модернизма који својим ликовним стваралаштвом уноси у српску уметност, неминовно се помиње да је она једна од првих жена сликара у Србији, што морамо прихватити. Пре ње звање српске сликарке могла је да понесе једино Полексија Тодоровић, јер су њене претходнице Катарина Ивановић и Мина Караџић рођене и школоване у Аустроугарској и веома кратко боравиле у Србији – каже за „Политику” Драгана Божовић, кустос УГ „Надежда Петровић” у Чачку.

Она у књизи ниже неке знане али и необјављене податке из животописа Милеве и Димитрија Петровића, професора у чачанској гимназији који су се, Надежда им је кћи, 1884. вратили у Београд…

Напредовање српске жене у интелектуалном свету ометала су уврежена патријархална гледишта и мишљење да жени није потребно образовање. Игром случаја, баш у Надеждином родном Чачку, забележена је изјава која одсликава нимало благородне оцене о месту жене у српском друштву на почетку 19. века.

Кад је капетан пруске војске Ото Дубислав Пирх 1829. путовао по Србији, у једној трговачкој кући у Чачку упитао је да ли ће женску децу школовати, а речено му је: „Трговину неће водити никад, а ни знање добијати, зашто ће им онда вештина читања и писања, осим да се разаберу у љубавним писмима и да могу на њих одговарати.”

Ипак, једно женско чељаде, мала Надежда Петровић, задивљено гледа оца док црта мајчин или њен лик, слуша очеве приче. Временом узима примамљив очев плајваз из којег излази насликани живот, и почиње да црта.

Дошавши, после завршетка основне школе у Вишу женску у Београду, упознаје учитељицу вештина Полексију Тодоровић, жену која држи писаљку, са ученицима одлази у школску капелу и гледа њених руку дело, осликани иконостас. Девојчица временом закључује да држање плајваза или киста није само игра која носи задовољство већ вештина која може да нас оплемени и мења свет.

Тако је сазревала једна од пионирки српског сликарства. Поред Надежде, међу децом Милеве и Димитрија било је још њих који су се бавили сликањем. Кћерка Љубица Луковић начинила је уметничку каријеру, док је њен и Надеждин брат Растко био велики књижевник и даровит цртач.

У Надеждином родном Чачку, тек пола века по њеном рођењу, дакле 1924, родила се нова сликарка, Зора Богићевић, удата Никезић.

Политика

Прочитајте ЈОШ:

(ВИДЕО) Логично је да Србија има излаз на море

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: