Srbija na Đokovićevim leđima
Za finaliste Dejvis kupa nema nagrada niti povlastica. Teniska reprezentacija Srbije je drugi put za tri godine stigla do tog svečanog trenutka, ali je poraz od Češke od 3:2 u Beogradu pretvorio radost u pitanje – imamo li ekipu za opstanak u vrhu. Bili smo i blizu i vrlo daleko od cilja, a razočarani navijači su našli odgovor u stavu da je Novak Đoković morao da igra i u dublu. Koliko god to nemalo veze sa realnošću, njegovim rezultatima u igri parova i samim pojmom reprezentacije kao kolektiva.
Nova sezona počinje susretom sa Švajcarcima u Novom Sadu, od 31. januara do 2. februara. Većina medija taj meč najavljuje sa rutinskim optimizmom, kao „početak pohoda na novu salataru”, a reprezentacija je desetkovana, bez kažnjenog Viktora Troickog, sa povređenim Jankom Tipsarevićem i Nenadom Zimonjićem u padu forme. I, šta ako Đoković ne bude igrao?
Ove je godine veliki as izneo reprezentaciju na leđima, u ulozi spasitelja, ali ne i mađioničara. Žrtvovao je sve što je mogao za tim, kao i za nasušnu potrebu za motivacijom sa kolektivnog i nacionalnog izvora. U američki Ajdaho je otputovao sa peharom iz Melburna, ne sačekavši tradicionalni susret sa novinarima, pa onda povređen igrao za odlučujući poen, rizikujući ono što mu desilo krajem 2011, u meču sa Argentinom.
U Beograd je stigao posle dvonedeljnog izgaranja u Parizu i Londonu i dobio oba meča, sa Štepanekom i Berdihom. Nije samo Đoković izborio to finale, ali je svojim stavom mnogo pomogao Zimonjiću i Bozoljcu da nadigraju strašnu braću Brajan, a Troickom da nadoknadi odsustvo Tipsarevića. U finalu je kolektiv pobedio pojedinca, a dvojica požrtvovanih su doneli poen više nego najbolji teniser sveta.
Da je Đoković igrao i u dublu, bilo bi još jasnije da zlatna generacija – ni pet godina posle meteorskog uzleta – nije dobila naslednike. Pred meč sa Švajcarcima, osim vere u „nepobedivog i još jedan poen”, postoji i realna briga da muški tim ne pođe putem ženskog, koji je odmah posle praškog finala 2012. pao u Drugu svetsku ligu.
Na tankoj granici između uspona i pada, u igri na podvig i inat, vidi se koliko se u reprezentaciju ne ulaže, kao ni u pojedince. Kvalitet nastaje tek kada ga retki sami izbore, na teretu roditeljskih ulaganja koja se vraćaju tek među 50 najboljih na svetu. Osetio je taj jaz na svojoj koži Dušan Lajović kada je silom prilika bačen u vatru da spasava nade miliona navijača.
Iz neutralnog ugla, Novi Sad i Srbiju čeka još jedan izuzetan sportski događaj, u kojem mogu da se nađu trojica od deset najboljih na svetu, svega pet dana posle finala u Melburnu. Dolazak Stanislasa Vavrinke – a nekim slučajem i Rodžera Federera – na megdan Đokoviću, bio bi dovoljna garancija za svetski značajan okršaj.
