Србија има своју престоницу хељде: Толико је квалитетна да испуњава све критеријуме за извоз

„Предност овог краја је што се велика пространства могу одмах користити за органску производњу, без губљења времена на постепен прелазак са конвенционалне пољопривреде на производњу на еколошким основама“, каже агроном Јекослав Пурић за агенцију РИНУ, преноси Б92.

Управо због тога златарски крај се може назвати престоницом хељде у западној Србији. У томе предњаче села Радијевићи и суседни Комарани, где се на десетинама хектара плодног земљишта гаји и даље на органски начин ова житарица. Без било какве примене заштитних хемијских средстава, на преко хиљаду метара надморске висине, где влада сурова клима, једино је и могућа њена интензивна производња.

„Пре две и по деценије када сам почињао са производњом, под хељдом је било око два хектара, да би 2004. године са засејаних 4,5 хектара званично био највећи произвођач ове житарице у Србији. Последњих неколико година хељду сејем на преко 20 хектара, а на приближно истој површини гајим и спелту. У питању је чисто органска производња“, додаје Пурић.

Производњи хељде, поред Пурића, вратили су се и други у планинским пределима нововарошког краја, па се њеним узгојом, углавном на уситњеним парцелама бави стотињак пољопривредника на падинама Муртенице, Јавора и Босања. Познаваоци сматрају хељду незаменљивом међу здравим намирницама. Популарна је као здрава храна због високог удела протеина, а многи је сматрају и природним леком за којим влада велика потражња.

„Србија увози велике количине хељде јер домаћа производња не може да подмири све потребе. А не би морало да буде тако баш због њене широке примене и сигурног пласмана“, наводи Пурић.

Ове јесени приноси хељде крећу се око 1,5 тона зрна по хектару. Упркос томе, што су приноси генерално ниски пољопривредници кажу да је исплатива за садњу јер се слабији род надомешћује добром ценом брашна.

Ако је веровати легендама које се препричавају у нововарошком крају, хељда је пре десетак векова, чудним путевима из Азије стигла на ове просторе и од тада се, како тврде житељи села подно Златара, у начину њеног узгоја готово ништа није променило до данас.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: