Srbi ne priznaju laž o Srebrenici: Rezolucija bez osnova, ali sa političkom pozadinom

U trenutku kada Srbija vodi diplomatsku borbu za očuvanje Kosova i Metohije, a srpski narod u Republici Srpskoj brani pravo na postojanje, u samom srcu Beograda, u Skupštini, grupa domaćih političkih aktera otvara novi front protiv sopstvene države – podnoseći predlog rezolucije kojom se Srbija proglašava odgovornom za „genocid u Srebrenici“.

Pavle Grbović, politički bivši mladić nade, sada saveznik Sulejmana Ugljanina i Šaipa Kamberija, predvodi grupu koja traži da se 11. jul obeležava kao dan sećanja na „genocid“ i da Srbija konačno sebe proglasi krivom. U dokumentu se čak predlaže da se krivica institucionalizuje u obrazovnom sistemu i pravosuđu – dakle, da se deca uče da su njihovi očevi i dedovi zločinci, i da svako ko izgovori drugačije bude sankcionisan.

I sve to u parlamentu države koja nikada nije priznala narativ o genocidu, države koja je već 2010. osudila zločin u Srebrenici, ali nije pristala na laž o genocidu – jer genocida nije bilo.

Savez pod tuđom zastavom

Da bi apsurd bio veći, ovu inicijativu ne podnose predstavnici Bošnjaka ili stranih ambasada – već „srpski“ poslanici koji u savezu sa otvorenim lobistima Aljbina Kurtija pokušavaju da Srbiju predstave kao krivca za navodni genocid, dok njihovi partneri otvoreno podržavaju nezavisnost tzv. Kosova.

Šta radi Pavle Grbović u toj grupi? Kako je politički naslednik Đilasove opozicije završio rame uz rame sa Kamberijem, čovekom koji se ne libi da srpsku državu nazove pretnjom miru i zaštitnikom ratnih zločinaca? I šta znači to što ova grupa traži „da se osigura kažnjivost za negiranje genocida“ – ako ne uvođenje novog vida političke cenzure?

Sve to nije ništa drugo do unutrašnje samoobračunavanje, vođeno spoljnim pritiscima, kojim se narod kome je već namenjena uloga istorijskog krivca treba konačno „preumiti“.

Falsifikovanje istine pod okriljem „pomirenja“

Podsetimo, 2021. godine nezavisna međunarodna komisija, koju je predvodio izraelski profesor Gideon Grajf, utvrdila je da u Srebrenici nije bilo genocida. Stradalo je, prema tom izveštaju, do 3.500 Bošnjaka, većinom pripadnika oružanih formacija, i preko 2.000 Srba. Grajf je istakao da je rad komisije zasnovan na nauci i istini, bez političkog uticaja. Njegov stav dele i ličnosti poput Efraima Zurofa, bivšeg direktora Centra „Simon Vizental“, koji je više puta istakao: „To nije genocid, to je ratni zločin.“

Pa ipak, istina očigledno nije važna. Važno je političko poravnanje sa zapadnim centrima moći, gde i danas važi stara matrica – Srbi su krivi za sve, Srbi moraju da se pokaju, Srbi moraju da ćute.

Politika samoponiženja – najopasniji oblik kapitulacije

Usvajanje ovakve rezolucije ne bi bilo samo simbolično samoponiženje, već korak ka političkom samoubistvu. Otvara se put ka zabrani slobodnog istraživanja, gušenju glasova koji se oslanjaju na činjenice, i obaveznoj indoktrinaciji mladih generacija.

Ako Srbija prizna da je počinila genocid – šta sledi? Reparacije? Teritorijalni ustupci? Potpuno odricanje od Republike Srpske? Jer to je logičan sled, i upravo je to krajnji cilj onih koji ovu rezoluciju guraju kroz Skupštinu.

Ovo nije borba za istinu. Ovo je borba za promenu istorijske svesti – o tome ko smo, šta smo branili, i zašto smo preživeli.