Остаће заиста упамћени сви, сваки појединац, свака она опскурна и гротескна фигура у медијском и сваком другом јавном простору, који је давао „вјештачко дисање“ посрнулом и грогираном диктатору у часовима политичког одумирања.
Пише: Вељко Рачић
Овдје прије свега мислим на оне медијске посленике и разне придворице из медијских кућа које су за шаку ситних пара и привилегија из све снаге подржавале човјека коме је и самоме јасно да је крај близу ,али му то још нико, {ваљда из страха} из његовог окружења није рекао.
Памтимо та бројна лица са дрхтавим гласом и страхом у очима, која сада већ знају да када дођу часови тоталног краха владајуће олигархије да ће морати, а колико чујем већ и сада многи од њих се распитују за нови посао, да траже ново ухљебљење.
Толико о њиховом часном дјеловању, а чега се боји онај који је честито радио, чега би се плашио онај који није ниста скривио.
Са људског становишта, могу разумјети да искрено вјерујући у неку идеологију човјек понекад пренебрегава неке ствари, могу разумјети да се понекад у том навијању „претјера“, али оно сто већ годинама раде неке режимске медијске куће, од којих једна нажалост носи назив и Јавни сервис, је без икакве сумње врхунац модерног спиновања и манипулативног инжињеринга пројектованог као уређаја за „шминкање“ лика и дјела актуелног одлазећег господара и његове посткомунистицке булументе, оличене у партији коју предводи.
Разумијем да је у основи Јавни сервис (у нормалним државама) специфичан медиј који нема само у својој пројекцији и начину функционисања комерцијалну компоненту, имајући у виду да се доминантно финансира из буџета, он негдје има обавезу и да води бригу и о општем добру, информисању народних маса на објективан и достојанствен начин, без икакве пристрасности и показивања припадности према било којој политичкој опцији укључујући и владајуће и опозиционе..
Елем, све ово не важи у Црној Г ори,овдје се мјерило успјешности Јавног сервиса огледа у количини показане лојалности актуелном, али на сву срећу и одлазећем господару.
Вјерујем, и бојим се да ће тако бити и са сваким следећим господарем, јер забога Јави сервис на црногорски начин је једна врста пожељног „крпеља“ без којег се не може и који сам не може без неке силе и ослонца.
Оно пак што свих ових година ради Јавни сервис у Црној Гори је без икакве сумње врхунац бешчашћа и једног бестијалног иживљавања над великом већином грађана Црне Горе. Безмало права тровачница или каква опака радионица или кухиња гдје се припремају обилне лажи и полуистине.
Њихове „монтаже“ и пласирања информација су већ постали и дио вицева који се препричавају са потсмијехом, а њихова пристрасност на најбољи начин показује у каквој је заправо кризи овдашње новинарство.
Независни новинари се овдје могу пребројати на прстима двије руке, све остало је постало дио једног општег брлога, у којем се тоне све дубље и дубље како се крај господару приближава. Кад тоне он, нека тону и његови обожаваоци, рече један слободни новинар прије неки дан.
Приватне медијске куће ми нијесу овдје много интересантне, оне функционишу по принципу ко више плати, па ко се снађе у тој „фарми“ срећно му било.
У овдашњем мутном брљогу шансу да запливају нијесу ни пропустили бројни пожељни „независни интелектуалци“ и бројни бескичмењаци, који зарад дебелих „разлога“ не презају од било какве јавне критке или реакција из еснафа или академске заједнице, јер треба враћати бројне стамбене кредите, отплаћивати аутомобиле, путовати на љетовања и зимовања, разне екскурзије.
Заиста ,када дође тај дан, а надати се у божју помоћ да он није далеко, прво што треба јесте раскринкати управо то медијско „легло“ познатије као Јави сервис, промијенити уређивацку политику куће и довести нове људе који ће радити независно од политичке или било које друге моћи у држави.
Штета коју је направио Јавнис сервис свих ових година је тешко надокнадити,често су њихове информативне и друге емисије „захтијевале“ и гледаоце са добрим стомаком, оне који имају нешто јачи општи имунитет, који су у стању да све то издрже.
Лично, признајем у неколико наврата нијесам имао добар стомак за бројне њихове програме, просто та количина полиустина у креирања јавног мјења је толико била очигледна, да је често вријеђала интелигенцију обичном човјеку.
Често сам се питао, како је могуће да лица са тако плитким резоном о својим грађанима и сигурношћу у нашу спремност да „пијемо“ њихове креатуре, могу радити у тако важној кући, заправо показују једно велико понижавање и мало је рећи непоштовање према сваком здравомислећем човјеку у овој земљи.
Но, такође сам дубоко вјеровао да ће и томе доћи крај, по оној народној „чему вакат, томе и вријеме“.
Како се приближава тај дан, очекујем бројне вратоломије и прекомете и на медијској сцени, јер забога треба се припремити за слуганство новом господару.
Част свим независним новинарима, они се немају чега плашити у данима пред нама..
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
