Смиљанић: Мировни покрет ,,Не у НАТО“ има подршку Академије ,,Иво Андрић“

Интервју са Радомиром Смиљанићем, предсједником академије ,,Иво Андрић“ у Београду, који је  ексклузивно за „Моје Новости“  дао одговоре из свијета књижевности и живота уопште.

Реците нам нешто више о Академији  ,,Иво Андрић“.

– Оснивач је и Министарство за културу и медије. Тада је била Проф. др. Нада Перишић Министар културе и наравно они су Оснивачи, а ми од 5. октробра 2000 на овамо ништа нисмо имали од ових Министарстава културе. Не само да нисмо ништа имали него је и ситуација трагикомична, јер једини Нобеловац кога читају на преко шездесет језика и који је наша застава културе коју треба високо да држимо, гурнут је  под кревет. За то вријеме имамо с правом Дисово Пролеће четири дана. Сад траје дуже у Чачку. Онда имамо Десанкин мај. Све је то у реду и хвала Богу да је тако. Имамо Драинчеве Сусрете у Прокупљу, имамо и дане Булатовића, затим Васко Попа у Вршцу итд. Истовремено једини наш Нобеловац Иво Андрић нема Андрићеве дане. Покровитељ свих ових манифестација је држава, односно Општине. А ми у Београду немамо Андрићеве дане и немамо покровитељство ни од кога. Нити од Скупштине Града, нити од Владе, иако је она Влада социјалистичка, гдје је Министар културе била једна дивна особа Проф.др. Нада Перишић . Мени се као иницијатору Иве Андрића захвалила што сам и њу замолио, односно замолио сам Министарство културе да буде Оснивач . И тако смо сад у једној интересантној ситуацији да све Владе послије 5. октобра једноставно игноришу наше највеће име у култури, Иву Андрића. Додуше постоји његова оставштина – Задужбина , али то није то. Ми смо основали на моју иницијативу Академију ,,Иво Андрић“  гдје су оснивачи били академици: Добрица Ћосић , Василије Крестић, академик Драган Недељковић, затим покојни Шиповац и покојни Здравко Велимировић који је био члан Црногорске академије наука и умјетности. Међу познатим писцима су и Зоран Глушчевић , Слободан Ракитић. Живи су још увијек Предраг Богдановић, Бранислав Бојић. Ја сам наравно као Оснивач и предсједник. Ми имамо о свом руву и круву, ми сами то на неки начин финансирамо. Једно вријеме је финансирала и Дојна Галић Бар. Она је живјела у Америци, имала је своју клинику, била је богата жена и она је помагала. Написала је неколико дивних романа и добила је наравно висока признања Академије ,,Иво Андрић „. И ми сада имамо преко 40 писаца, којима смо дали разна висока признања, и интернационална признања за ове који пишу ван Србије, а истовремено имамо признање за животно дјело, које смо додијелили када смо славили петнаестогодишњицу нашег постојања, и ја морам да се и овог пута захвалим госпођи Проф. др Славици Ђукић – Дејановић која је тада била предсједник Скупштине и уступила нам је свечану скупштинску салу Дома народа за ту свечаност. Ми имамо високо признање за животно дјело, велике повеље су добили академик : Добрица Ћосић, академик Драгољуб Недељковић, Кустурица, Дојна Галић Барр, велика пјесникиња са Косова и др. књижевности Даринка Дара Вучинић, затим Бранислав Бојић, велики пјесник и романсијер и покретач и културни дјелатник високог ранга Витезовић, затим човјек јако ангажован на откривању праве истине о страдању српског народа, писац и публициста, Мирољуб Бајић, који је направио највише филмова о српској правди. Прије тога смо дали др. Милану Булајићу који више није жив. Потом смо дали Драгољубу Стојадиновићу за његово капитално дјело о Андрићу и Добрици Ћосићу. Постумно смо дали високо признање за животно дЈело Златку Красном и Светиславу Павичевићу.

Настављате са доделама награда најуспешнијима?

Да, овог пута ће признање за животно дјело  добити Адам Пуслојић – велики пјесник академик, члан Румунске академије наука, одличан сликар. Има ту још неких имена. Ми имамо три пута наше манифестације. Прва манифестација се одржава 10. децембра, а то сам ја основао и назвао ,,Дани Иве Андрића и српске писане речи“. То је дан када је Иво Андрић примио Нобелову награду. тада обиљежавамо награђене пјеснике и писце и говоримо о Иви Андрићу. Затим ми смо увели награду за посебан допринос дјелу о Београду, то је добио  Предраг Богдановић Ци и добио је постхумно Зоран Крстановић за ,,Чумино коло“ – тротомни роман о Београду. Ми ћемо наставити са тим дјелом. Ми то дајемо на дан када је Карађордје ушао у Београд и ослободио Београд. Ми ћемо вратити ону Октобарску награду, али за све нам требају средства . Академија ,,Иво Андрић“ је потпуно без динара, све плаћамо из свог џепа а државу за то није брига, иако су многи људи рекли је да Академија ,,Иво Андрић “ исто што и је у Француској Академија Гонкур и Гете Институт у Њемачкој. Установили смо чак три конкурса за прву књигу нови таленти, затим за књигу која има своју високу вриједност, али није познат писац и трећи конкурс за дјела за дјецу и младе. То је награда Владимир Личина. Нажалост то све треба да оживимо ако дођемо до неког буџета, ако дођемо под кров или града Београда или Министарства културе које је Оснивач . Поред тога имамо  манифестацију, Сјећање на Андрића “ то ћемо имати и 27. марта 2014. год. у Удружењу књижевника Србије . Имамо поред Андрићевог споменика“ Под Андрићевим небом „; то су наше манифестације. Ми имамо амбицију да оснујемо четири до пет секција у неким већим градовима као што су : Нови Сад , Ниш , где би радила Академија „Иво Андрић “ јер се показало да она поспешује писање , изазива већу заинтересованост за књигу и што је најважније обогаћује културни живот .

Када ће бити представљени најуспешнији лауреати?

-У УКС-е 27. марта 2014. године имамо сусрете “ Сусрети са Андрићем “ , као да је он још увек жив сећања на Андрића а сад ћемо то назвати “ Сусрети са Андрићем“ тада ће Адам Пуслојић већ поменути добити признање за животно дело -повељу онда ће још неки добити повеље и награде, неке награде морају бити симболичне што се каже – картонске , јер ми немамо средстава, то ћемо касније претворити у повеље ако дођемо до неких средстава . Јер мислим да је ово брука … Морам да вам испричам : десио се један случај у немачком граду , када је у том граду била светска изложба онда је испред хрватског павиљона био је велики пано Андрић и преко пута велики пано Тесла , о томе су писале немачке новине онда је један немачки новинар када се отварао тај павиљон упитао : – како то да сте ставили два србска представника на павиљону, овај се нешто узмувао , а он је онда рекао господине новинар ја сам добро обавештен ја знам да ваш велики писац Радомир Смиљанић је основао Академију “ Иво Андрић „, ви немате у Хрватској никакву Академију “ Иво Андрић “ , немате у Загребу ни бисту Андрића ни нигде а у Београду постоји велики споменик у природној величини Андрића и ту Смиљанић организује сусрете писаца “ Под Андрићевим небом“ , поред осталих манифестација. Што се тиче Николе Тесле отац му је био протојереј , а мајка му потиче из владичанске православе породице, како сте ви њега сад претворили у Хрвата ?! Е то је био инцидент и сви су се згранули а он је почео да замуцкује и да објашњава, тада није била хрватска држава само аустроугарска, било је интересантних чарки око тога свега и сад видим они поново западају у исту грешку, они оснивају Дан Николе Тесле , па нека им , ми волимо да се о Тесли што више чује , али сви знају да је Тесла био и остао Србин . То сви знају и цео свет то зна и онда је још тај човек рекао био је јако добро обавештен , да се око споменика Иви Андрићу у Београду окупљају србски писци , ту је такође његов спомен-музеј, који посећују деца, гимназијалци и студенти заинтересовани за Андрићево дело , док тога у Хрватској нема. Лако је изнети један пано и исећи лик Андрића. Андрић је сам рекао у писму Зденки , у чувеном писму Зденки да је он уствари србски писац и на крају крајева, Немац је још рекао и ово : – тема његових дела На Дрини ћуприја и Травничка хроника су тема страдања Срба… Али да се вратимо на добитнике специјалних признања односно имена лауреата…. Листа још није дефинитивна али сигурно су добитници госпођица Гордана Петковић и такође трећи пут заслужено наша чланица Извршног Одбора, она је заслужила својом збирком поезије “ Златовез муња „, Славица Јовановић , која је уствари портпарол наше Академије“ Иво Андрић “ и осим тога она је ту збирку посветила генералу полиције др. Братиславу Дикићу великом родољубу, који се усудио да сруши споменик албанским терористима у Прешеву и заложио се да се подигне споменик србским полицајцима, припадницима Жандармерије, који су киднаповани а потом зверски убијани и мучени у рејону села Лучане, Општина Бујановац, а осим тога што је истраживао злочине над неалбанским становништвом на Косову, био је и тешко рањен и који ни по коју цену не жели да се одрекне Косова, чак је написао и Заклетву Србског народа, јер због његове борбе за очување Србије коју је и крвљу бранио, ја ћу предложити да му се сви поклонимо, ја ћу први устати да му се поклоним. У мом роману који сад завршавам „Убијање Србије “ биће мото њена песма Посмрче и ја вам морам рећи неколико стихова:
У земљи ратова, деца се рађају после очеве смрти, зову их посмрчад,
рађају се на царски рез. Небо им пресеца пупчане врпце у руке их прихвата бабица и дарује сиротиштима…Очи им најтужније, радиоактивне, сијају у мраку, они су првенци и првород, предодређени су да носе гас – маске, да се заштите од тровача,
њима је хелијум и кисеоник једини спас, док босоноги корачају, минираним пољима рата…

Непријатељима Србије, јасно сте давали до знања да су непожељни?

-Кад је био Ролан Дима он је испричао тада да је био потрешен што је ,,Бела Ружа“ и Удружење изгнаних Срба из Хрватске направило митинг поред Маријане споменика француско – српског пријатељства. Онда је Смиљанић тај споменик завио у црне чаршаве и рекао:  ,,Наша љубав према Француској је умрла, то је емитовала француска телевизија Антена, Митеран је то видио и био је дубоко потрешен. То је све причао у ,,Вечерњим новостима “ Ролан Дима. Чак и наслов каже да је био потрешен  када је видио да су Срби тај споменик умотали у црно. Онда је пришао Радомиру Смиљанићу новинар Антене са камером и казао дрско. Знате ли ви господине да сте оскрнавили један споменик? А ја сам одговорио: Да ли ви знате да сваки споменик који има умјетничку вриједност мора да има и снажну поруку, а ова порука више не важи. Наша љубав према Француској је умрла. Француска нас је издала и нека Француска броји хиљаде и хиљаде српских мученика које су убијале у Хрватској усташе, у Босни и Херцеговини зелене беретке… Рекао сам добро је да га нисмо срушили, јер овај споменик заслужује да буде срушен и да каменчиће тог споменика пошаљемо вашем председнику Митерану. Можда није требало тако да кажем, али он је човЈек све то пренИо и емитовао тај разговор. Још једном сам био недисциплинован у свјетским размјерама, али искрено. Када смо почињали блокаду Дунава то је била организација ,,Бела Руж “ Они су нам помогли, довукли су бродове и ми смо направили у цик – цак. Ту је требало да нам Милић од Мачве отвори изложбу слика, а Матановић да игра симултанку на сто партија . То су све били наши родољуби и тако смо ми уствари добили дозволу да на два три дана преградимо Дунав. Е. Ја сам одржао тај говор и било је много свијета, много новинара. Камере су биле три. Три камере телевизије Њемачке – телевизија један, телевизија два , телевизија три. Када  сам завршио говор окренуо сам се према њима и на њемачком рекао: А  сада неколико ријечи за вас даме и господо из Њемачке. Њемачка је сада по трећи пут у овом вијеку своје зликовачке руке до лаката увалила у недужну српску крв и они су то наравно снимили јер сам то рекао на њемачком и исте вечери ме је звао Петер Линкофн. Он је додуше јеврејског поријекла и имао је пуно разумијевања за тај мој екцес, што оптужујем Њемачку да је окрварила руке српском крвљу. Он је рекао: Радомире па и мене си оптужио, на шта сам одговорио: Тебе нисам, ти ниси Нијемац. Он се насмијао и казао: а одкуд знаш? Па ево сад је било на телевизији гледао сам цијели твој говор дат на њемачком. Можда је погрешно пренео спикер? А он је снимио то и пустио и стварно сам чуо свој глас на њемачком. Те вечери је 26 милиона Њемаца је чуло тај мој говор у најугледнијем њемачком дневнику и тако сам ја пао у велику немилост госпође Меркелове. Ја не кажем, али Грци њу називају Нова Хитлеровка. Сад она хоће да казни Русију, а од чега ће да има погон за Русију која је једина радила и која није имала кризу, а добијала је погон из Русије, како она то замишља? Па нек прави Меркелова вјетрењаче да јој покрећу машине. Знате ја сам превео Мајн кампф Адолфа Хитлера и на преко 300 страна полемички га коментарисао и тамо сам видио обиље ствари против Срба које је Хитлер изнио. И сад ћу направити једну књигу која ће се звати: ,,После Хитлера Хитлер „. Уствари моја теза је прва коју сам доказао и коју сам већ објавио да је фактички оно храбро Титово ,,не“ Стаљину био тајни договор, односно наређење Стаљина Титу и то мислим да је Дејан Лучић пренио јер ја сам коментарисао и Лучићеву дивну књигу која има наслов: Исламска Република Њемачк , пошто страшно много Турака долази у Њемачку, па он види да ће њемачка за десет година бити Турска. Када је Черчил 1948 године у својој кампањи да поново буде премијер рекао гласно и јасно: – ми смо заклали погрешну свињу, није требало заклати Хитлера него Стаљина . Хитлер ће нам требати још, а онда исто 1943. године. Постоји документација за те тајне сједнице владе. Черчил је био велики непријатељ словенског свијета, поготово Русије, отуд то енглеско подметање ноге Србима стално. Е, сад шта се дешава, Стаљин кад је видио, Черчил је рекао 1948.год: имамо милион и по њемачких заробљеника, наоружаћемо их до зуба, а они су ратници без премца, послаћемо их на Русију и бацити десет атомских бомби на Русију, јер они немају још атомску бомбу. Морамо да журимо док је и они не направе, е сад лиценција поетика: Стаљин зове Тита тајно у Москву и каже му Валтер:  окренућеш се против мене, ти ћеш мени рећи једно велико не и кренућеш да ме нападаш, а онда ће они помислити да се наше социјализам – комунизам распада већ изнутра и онда неће бацити те бомбе које могу донијети те атомске отрове, према томе добићемо двије три године, јер ће бити велика дискусија да ли да се послуша Черчил,  да ли да се крене. За то вријеме ми ћемо имати своју атомску бомбу и то хидрогенску …итд . Велико хвала руском народу, он се захвалио и заштитио нас од фашистичке Хитлеровске немани, да није било Русије, ми би данас били робови на њемачким пољима, као што ће многи Грци а већ јесу,  јер је госпођа Меркел увела штедњу, па су многи остали без посла а она је добила јефтину радну снагу као што добија сада из Хрватске такође и наравно Бугарске, Румуније па и Мађарске јер они људи морају да раде да хране своју дјецу и не питају шта добију за надницу. Уствари добијају десети дио онога што добије немачки радник. И ја сам једном њемачком новинару који ме интервјуисао на сајму књига рекао :- да госпођа Меркел исту грешку прави као Хитлер, окреће жестоки поштени свијет против Нијемаца јер ми знамо да Нијемци имају своју изреку а то значи, народ господар . Народ Господар значи они треба да господаре другим народима. Е , неће господарити ни српским ни руским народом, а богами ни грчким, јер ја сам рекао том Немцу: Погледајте ви какав ће бијес Грка да груне због тога што им гладују дјеца због Меркелове и што морају да буду нови робови у њемачким фирмама.Тај ће бијес да букне јер једино у Грчкој постоји Тајна анархистичка Партија, ако се она повампири, богами ја то не бих желио народу Гетеа, јер Гете је високо волио и цијенио српски народ и српску поезију. Он је са Шилером основао такозвани Покрет њемачки по угледу на јуначки косовски циклус, а примио је Вука Караџица цио дан, иако је Волтеру дао само неколико дана приј тога, а толико људи је ишло код њега јер он је био највећи мислилац и највећи умник Европе и он је имао сатнице колко ће и коме ће колико времена моћи да посвети. Волтеру је одредио двадесет минута, а Вука је сачекао у граду његовом Вајмару пред својом кућом, одвео га је прво у своју радну собу и рекао му: – овде сам мјесецима са вама и данас ћете бити цијели дан мој гост на ручку и вечери. Ето тако изгледа наша културна српска стварност која је прећутана а ја то морам у свом роману Убијање Србије да вратим. На пример Гете је рекао Вуку како је могуће у оно време да српски песник који свог највећег јунака Краљевића Марка велича као побједника над Мусом Кесеџијом највећим турским јунаком и на крају каже:- јао мене до Бога милога где погубих од себе бољега! Признаје да је бољи јунак од њега био Муса Кесеџија, то је висок песнички морал, то је Гете цијенио, као што је јако цијенио и поему Бановић Страхиња, где је Бановић Страхиња својој неверној љуби све опростио . не само неверство у љубави, него што је помагала Турчину да га побиједи, опростио јој све и вратио је у своју кулу. То је каже за оно време нечувено, па и данас.

Недавно сте имали операцију и док сте боравили у шок – соби настала је анегдота!

Ја сам имао операцију слијепог цријева које се повампирило у мојим осамдесетим годинама и онда је наравно извршен како је мој пријатељ који ме оперисао рекао – царски рез, морао је да буде велики захват да извуку све да не би случајно парчићи остали, јер то би било фатално .У шок – соби кад сам се пробудио примао сам већ увелико инфузије против болова и чујем десно од себе неке своје ријечи. на примјер, ја сам једини говорио на њемачкој телевизији и овде и свугде да су други имали исламизацију, католичење, унићење, германизацију али Срби никад нису имали …, јер то систематски нису радили. Даље, није прошло као термин и ја видим да они понављају моје ријечи и један каже другоме: Треба да читате Смиљанића то је рекао човек, и он ће ме демантовати ако ја сада измишљам и ја нисам тада сазнао његово презиме сазнао сам само да је био професор на универзитету. Треба да читате Смиљанића, тамо ћете много тога наћи, онда сам мало онако подигао главу, окренуо се према њему и рекао сам му: извините господине ја се зовем Радомир Смиљанић. на његово велико изнанађење. Када су Њемци овдје правили интервју о стању свијести који су назвали национални осјећај, онда је гост био Дејан Медаковић. Позван је такође покојни Ђинђић и ја Радомир Смиљанић Пошто смо јако добро знали њемачки језик а и својим дјелима смо познати у Њемачкој, онда сам се ја нагео према Медаковићу, ми смо га звали Медо, онако пријатељски : него слушај Медо мени се ово не допада национални осећај они ће нас интелектуалце направити чак и националистима и већ како их тамо називају и ја предлажем да ми назовемо емисију легитимни национални осећај . Према томе ми ћемо тражити да се емисија зове легитимно национални интерес, а мени је Медаковић рекао: немој сада ја знам Немце као и ти, што ћемо ми неколико пута да поновимо за вријеме разговора а они ће је емитовати сад у недељу и неће моћи то да скину легитимни и остаће то. И ја сам наравно добио одмах поруку из Њемачке од мојих пријатеља  да се та емисија стварно зове Легитимни национални интерес. Ја сам тада говорио њима, не можете ви Србе назвати ратоборним и дивљачким народом, када су Срби оно што је највредније – воле свој пород и дају им имена на мир. Извините ја се зовем Радомир, ја хоћу да буде мир, ми имамо Бранимир онај који брани мир, имамо Слобомир – онај који слави мир, имамо Трпимир онај који трпи мир, и онда сам наређао преко двадесет имена на мир која имамо, исто тако Љубомир итд. Имамо имена на Слободу, имамо Слободан, имамо Слободанка имамо и имамо Слобода – в јереница Лоле Рибара који је погинуо у рату са вама Њемцима. Његова вјереница се звала Слобода и она је уморена од стране гестапоа, мучена је и уморена. Е , па сад хоћете ви сав тај народ да претворите да је он правио Аушвице, абецеду страве и ужаса Аушвица и онда сам наређао петнаест, двадесет првих слова термина  који њих оптерећују. Они су имали индустрију, они су шишали Јеврејке и од њихове косе правили ћебад а од зуба и ноктију су правили абажуре за лампе. Све сам то рекао на тој телевизији и то су они пренијели. Није у питању само један човјек. У Аушвицу је неколико миолиона умирало од глади и зато да завршимо са тиме. Господо они знају да сте ви народ Гетеа, Шилера и Хегела, мене зову отац хегелијанских романа они вас хоће да направе будалама да је 40 хиљада Муслиманки силовано, ако су Срби силовали четрдесет хиљада Муслиманки како су могли уопште да ратују, кад су они то ратовали и бранили своју слободу и своје кућне прагове.?! Ето то је био тај мој екцес а пошто ви хоћете да пишете ширу студију о неком мом раду и животу вероватно ћете и ово искористити…

Дани Иве Андрића и српске писане реци биће одржани у децембру, наговестили сте да ће можда бити Петер Хандке и још нека значајна имена?

– Ја сам рекао да ћемо још раније имати госте. ми би волели да дођу кад буде Андрићев рођендан јер то није везано за писање, то је везано за личност Андрића и онда смо мислили да позовемо и Господина Генерала полиције др. Братислава Дикића, који се борио на Косову са својим колегама и који је био тешко рањен супростављајући се албанским терористима и чију су ликвидацију припремали албански терористи, због његове оданости и Косову и Србији и још Бранка Опачића романсијера који је већ сад други роман објавио итд и имаће и своју промоцију у великој сали Општине на Новом Београду. Бранко Опачић је пуковник у пензији. Ја сам предложио када будемо постали, односно кад дођемо под кров државе Београда или државе Србије да у Удружењу књижевника Србије направимо један бакрорез, великани свјетске културе, српски пријатељи. Ту су и Патрик Бесон француски писац који је написао интересантну књигу да су Срби направили геноцид а тридесет посто их је мање у Хрватској и ови зову њега за сведока тамо. Он је дошао у неколико наших протестних митинга за време бомбардовања, ми смо имали сусрете, изазивали смо НАТО али су нас спашавала двојица који су били на Тргу Републике тако да нисмо били бомбардовани. Онда треба да позовемо Хандкеа, седам до осам њих великана они су били наши велики заштитници и борци за нашу истину и то треба да буде један лепи бакрорез и ту мора доћи Боаро и сетићемо се још неких наравно ако буде среће, то не би много коштао тај бакрорез, тај бакрорез би коштао пет до десет хиљада евра, а можда ни толико. Да знају ти наши непријатељи ко су пријатељи Срба . Предвиђена имена од странаца су: Петер Хандк, Харолд Пинтер француски велики писац Патрик Бесон, пуковник Боаро Франзуз, онда би ту дошао и наш херој Генерал полиције др. Братислав Дикић који је био тешко рањен на Косову од албанских терориста и који ни по коју цену не жели да се одрекне Косова а и написао је Заклетву Србског народа, а због његове борбе за очување Србије, коју је и крвљу бранио. Наравно размишља се још о неким именима да то буде уствари Десет Праведника који су бранили српску правду и право и да то буде бакрорез, њихови ликови са именима, а доле да се о сваком каже по неколико реченица и угравира а онда да се то постави у Удружењу књижевника Србије у слободарску Француску седам у самом предворју, како се уђе и иде за канцеларије напред да буде уочљив тај бакрорез, а можда реплика да се постави између Хрватске, Немачке и Америчке амбасаде, таман су поређане једна поред друге, ту да се стави реплика тога исто то на једном каменом пиједасталу итд. Ја то предлажем и напишите да о томе Радомир Смиљанић размишља. Као што ми је идеја била да на Калемегдану поставим огроман Крст који се спушта у једну крипту и да ту буде оних дванест беба бањалучких , које је угушио Кол, јер није дао да се унесе кисеоник, јер смо били под санкцијама. Ја сам био код Патријарха Павла Његове Светости јер морамо тражити дозволу где ће доћи велики Крст. Он ми је рекао: Синко , пољубићу те, то је дивна идеја , то ће бити наш штит, а онда је неко из Милошевићеве партије сматрао да не треба да буде крст него обелиск.

Изабрани сте за председника новооснованог друштва Друштво књижевника Крајине, реците нешто о томе?

– Ја сам пореклом из Коренице. Крајишник и ја сам то прихватио и ми ћемо имати једну књижевну делатност, значајне књиге ћемо објављивати и антологијске, истовремено моја идеја је да се оснује и путујуће позориште Крајина, тако да ћемо гостовати са крајишким песмама и играма и једночинкама а шеф тога позоришта и главни режисер ће бити Милан Јелић то је онај добитник више награда и писац чувене комедије која је играна у Атељеу 212 Јелисаветини јади због молера, он је режирао и друге ствари он ће бити режисер а сви ћемо бити власници и сви ћемо живети од представа а надам се да ће представе бити посећене, јер после једночинки долази један концерт националне народне музике Крајишника тамбурице и песме и онда ћемо имати пуне сале и овде и по дијаспори итд .

Да ли се знају добитници награда за животно дело Академије ..Иво Андрић “ која ће бити уручена у децембру ?

– Још је прерано да се говори о томе, али мислим да ту награду за животно дело заслужује и Дејан Лучић публициста, родољуб, књижевник, јер су Дејан Лучић и Мирољуб Јефтић највише цитирани аутори у свету, али о томе ћемо у децембру.

Гојко Раичевић из Подгорице, уредник најчитанијег портала ИН4С, који је председник Мировног покрета ,,Не у рат- не у НАТО“ ! а тај покрет је основао пре више година, неуморан је у својој мисији ….

– Пренесите моје поздраве Господину Гојку Раичевићу и реците му да има подршку Академије ,,Иво Андрић “ из Београда и да му се сви колективно придружујемо.

Разговарала Славица Јовановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: