У Даниловграду је 5.октобра обиљежен Дан учитеља испред споменика у центру града, али организатори скупа, представници НВО “Споменик учитељу”, ниједном нијесу поменули побуну бјелопавлићких учитеља 1916. године по којој је овај крај ушао у просвјетне анале Црне Горе.
Миљан Станишић, професор социологије и хроничар збивања у овом крају, каже да га не чуди што су организатори прославе Дана учитеља прећутали тај догађај, јер порука бјелопавлићких учитеља данас није политички подобна. Он упозорава да није добро што се тако значајни догађаји због тренутне политике гурају под тепих, јер ће доћи вријеме кад ће се због тога неко и стидјети.
„Срамота је да се тако вриједан догађај у Даниловграду достојно не обиљежава. Нажалост, због данашњих ситних политичких интереса и поданичког менталитета овдашњих политичких и културних представника од тога нема ништа и учитељска побуна полако пада у забора“, каже Станишић.
Он подсјећа да је Виктор Вебер, аустроугарски гувернер за Црну Гору, одлучио да за школску 1916./17. годину измијени тадашње наставне програме и из њих избаци ћирилицу, забрани предмет “Српска историја”, као и учење српских патриотских пјесама. А сви ти наставни програми били су прописани одлуком Министарства просвјете и црквених дјела Књажевине Црне Горе из 1909. године.
У тој одлуци пише: “Историјска настава мора се удесити тако што ће посредством идеалнијег угледа на наше старије и новије историје најјаче и најбоље дејствовати на развитак патриотских осјећања. Васпитаници треба даље да стекну јасан појам о данашњем положају српскога народа. Ново покољење треба да има свијест о задатку које данашње прилике намећу цијелом раскомаданом српском племену“.
Четрнаест бјелопавлићких учитеља доследни и вјерни свом позиву да дјецу уче и васпитавају у српском националном духу нијесу пристали на окупаторску образовну политику, па су поднијели оставке и о томе обавијестили окупаторске власти.
У њиховом писму, између осталог, пише: “Ћирилица је српска историја, артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да би остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност“. Сличног отпора било је и у другим крајевима Црне Горе, али побуна је најдубље коријене имала у Даниловграду.
Станишић појашњава да је учитељска побуна један од значајнијих датума у овом крају. Он сматра да би такав догађај у Даниловграду требало сваке године да се обиљежава и да се садашње и будуће генерације упознају с протестом својих предака.
„Међутим, како ваљано обиљежити тај датум, када се данас у улози аустроугарских власти у Црној Гори појављују разни наводни интелектуалци који имају подршку актуелне власти чији се просвјетни представници из петних жила труде да потисну сваки помен о српском бићу Црногораца. Као што је 1916. године Виктор Вебер видио опасност од великосрпства, тако и данас већина такозваних црогорских интелектуалаца покушава да наметне нове духовне обрасце који нијесу карактеристични за Црногорце“, објашњава Станишић и додаје да је таква атмосфера очигледно захватила и даниловградску културну јавност, па у овом граду нико да дигне глас поводом тога.
Станишић додаје да бјелопавлићки учитељи нијесу заслужили да се неко поиграва с њиховом националним осјећањима. Према његовим ријечима, њихов примјер требало би да буде узор младима, посебно ђацима и њиховим наставницима како се брани достојанство наставничке професије.
У учитељској побуни у Бјелопавлићима учествовали су:Вуксан Радовић, Саво Ђуровић, Велизар Ђурановић, Јакша Брајовић, Цвјетко Станишић, Блажо Радоњић, Трипко Брајовић, Андрија и Томо Драговић, Саво Јововић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, НОВО Вучић и Илија Мијушковић.
Побуни су се придружили и Никола Драговић, Марко Јовићевић и Радован Бошковић, правници. Већина њих била је осуђена на четири и пет мјесеци затвора, а 11 учитеља послато је у мађарске логоре.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Бјелопавлићи су племе арнаутског поријекла. Та свијест о конвертитству предака утиче је да се и потомство повија како вјетар дува. Тако је током Другог светског рата то племе било легло четника а 2006-те су предњачили у борби за неовисност. Без увреде потомци Пала Бардхија али ви сте једно велико фуј.
Franjo Josip se potpisivao cirilicom iz postovanja prema narodu kojim je vladao na Jadranu,prema tome nijesam siguran da je Milo i tolikol spreman a ne nesto drugo.
Која је разлика између Аустроугарске окупације и Миловог терора? и једнима и другима смета све што је Српско.И језик и писмо и традиција.Само могло би се о обити о главу и овом фараону као што је и осталим окупаторима.Српско име и ћирилица су се одржали кроз вијекове па ће и ово зло проћи.
А која је разлика између Мила и ових што су дигли руку да српска деца не уче српски језик?