• Поглед

Слова народа мог

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Пише: Горан Комар 

Сакрализација споменичког наслијеђа мог народа није обиљежена искључиво градњом и истицањен каменог надглавног крста, већ истовремено, уношењем, уклесавањем, древног ћириличног знака, знака слова и знака броја.

Он је унешен на стећак као дио система писмена који по дубини свакако сеже до доба великих патријарха Фотија и Игњатија и историјског подизања Устава-Писма по свој ширини земаљске „поверхности“ старог Илирика.

Стара Херцеговина и Црна Гора и Хум и Зета је земља дотицаја глагољских знакова и ћириличних знакова пријемчивијих тврдоћи стећка, јер су и сами лапидарни, готово непријамчивих текстури папира, јер су сложени, јер сваки носи идиом и „аз“, „буки“, „вједи“, … „глагољ“, утискујући, у великом труду, биљег светости.

Нисам сигуран да су уопште стварани за брзо писање, иако, нужно, носе биљег и манир брзописа вјештијих канчалијера. Њихов састављач, Грдеша полички, Полихранија (Радача) величанска, Добрашин зубачки, Влађ љубињски, Радоња кључки, говоре о својој кончини мирно, у првом лицу, и у аористу, јер они у ходу темељног народа јесу упокојени јуче, сви они, увијек јуче и када одвајају за градњу монументалних гробника и када осамостаљују велики крст који са присвајањем Христових истина сели у црковни сјен. Све оцрквењенији.

Крст је индивидуализовани биљег и печат вјере. Мали крстолики гробник лагано раскида са монументалношћу, али он не носи више и дубље поруке вјере него то носе крупни стећци. Он, лагано раскида са колективитетом. 

Ријечју „…раб Божји“, „…Бог да је прости“, помињањем Свете Тројице, они сублимују темељно познање вјере, крајње оскудно и крајње штедљиво и крајње јасно, у бојазни да се у тегоби живота на кршу, састављеног од губитака више него приноса, не загуби једини горионик којим горе гори васељена и доље тјеше и спасавају дјеца.

Очинска рука, немоћна да отхрани, ипак је урезивала старе знакове и свједочила племенито, баштинско и тиме сакрално, цртајући слово Логос у помену лица, ја вјерујем, не крупних баштиника, него крупних жртвеника роду, све потеклих од Косовчића попут дробњачких – автовачких у 15. и 16. вијеку расељаваних по дубрини Старе Херцеговине у којој су изнова освајали своју старину.

Ја вјерујем да су они, многи, заправо биљежили и цртали косовски мач на дебелим плочама и крупним саркофазима и да су по Херцеговини сијали имена учесника догађаја који је одјекнуо као васељенски. Јер он мој народ јесте довео до руба и виђења пропасти свег познатог Свијета.

Ово је једини Устав старе Херцеговине средњега вијека исписан ликом мача и глијетом како су га исписали стари византијски патријарси уздржавањем новог Рима и азбукама посејаним светом Браћом. Имена народа мог, имена су дописана на крупним гобницима које, довољно је, познаје род, стамен и уздржан на својој земљи.

Изгубити слово, могло је значити и изгубити земљу. И лакше него расељењем. Изгубити слово, могло је значити и разорити род и прислон доњој земљи, узглав поменику Општаку и граничнику и уздржитељу. Све на земаљској поверхности кретало је да се изгуби ћирилично слово, а ипак – није.

И када су минуле расправе и одбране једнога од Браће, и нестале књиге донијете из Грчке, настале су у горама и пољима мога народа скровите куће горње земље које су чувале књигу.

Сада је српски народ у Црној Гори добио прилику да одбрани писмо и језик. Мој народ је у држави Црној Гори доминантан језички, а свакако по темељном културолошком обрасцу који израста из области најјаче концентрације свега споменичког наслијеђа Балкана, које је каткада и сасвим особено. Он је доминантан по још нечему, не мање важном. Култура мог народа је саграђена и гради се на европски признатом универзитету престоног Београда и Новог Сада.

Када се нађем у каквој истраживачкој дилеми – ја питам у Београду?

Свакоме госту, знатижељнику или истраживачу, а све их је више и из сусједних бивших југословенских република, ја показујем сјајне доприносе Радонића, Јачова, Поповића, Јевтића, Радовића… Колики и какав низ! Како је пријатно казивати о епископима јужних епископија, врхунским теолозима, који обилазе беспућа Херцеговине и Црне Горе дотичући сваку освештану планинску главицу, а преводећи српскоме народу, његовим језиком и словом Европи познате темељне приносе најсветијих раних отаца.Мом епископу, таквом епископу, могу прићи било када са својим цјењеним гостом. Са великим задовољством и поносом.

Нема никакаве разлике међу нашим свијетом који живи у Црној Гори или Херцеговини или Босни. Када су Турци начинили прве пореске пописе Старе Црне Горе, тек што су запосјели ове крајеве и ова је земља обухваћена пореским системом и обавезом као и све друге. Вриједни Невесињац др Ахмед Аличић превео је на српски ове пописе. У њима се никако не може уочити кључ и метод за било какву унутрашњу, структурну, етничку диференцијацију. И у погледу цјеловитости народног материјалног наслијеђа – потпуна истовјетност. Од Влашке цркве у Цетињу до Хумца испод Мостара. Боље него било што, свједочи ту истовјетност ћириличко слово.

Када данас кренем ка Београду, помишљам на све томове научних дјела кроз вјекове научног стварања и обавезно се сјетим Милутина Миланковића и Веселина Чајкановића. Само њихова дјела и положај међу народима изазивају највећи могући респект. Па Александра Белића. И Михаила Пупина? Хајде да не поменем великог Личанина.

Немам у себи ни трун националне нетрпељивости, али, забога, како је могуће и помислити да би се државним распарчавањем сна свих старих Срба, у часу кад је досањан у миру великих гробника, могла учинити корист овоме, црногорском дијелу нашег народа?

Ако сам ја рецимо Корјенић по поријеклу, тада моја веза са М(……..)а води до сазнања о далекој али етнографски дохватљивој вези са знаменитим Озром? Али шта значи било какво старинско утемељење све старе Горе којој још тражимо име прије овог записаног, ако изостаје цивилизацијски принос и надградња вјекова учености.

Међу Србима, ма гдје живјели и дјеловали, ко је вођен у Стамбол да тамо у престоном мјесту, на саставу Азије и Европе буде раскомадан или спаљен, ко је вођен у млетачке тамнице да издржи доживотну казну? Вјерујте, само онај ко је, попут патријарха Јована (Кантула) или попа Петра Јагодића Куриџе исказао и зрно државотворне идеје. Чему су тежили сви писмени црногорски епископи? Ја њих стављам за узор. И кроз њих гледам опустошену Гору пун наде у њено подизање. Ако је и дотакла простор са оне стране руба Слова, по неком тегобном замаху, ја вјерујем у енергију Слова. Да ће надјачати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: