Слободан Антонић: Нове личне карте, надзирање и моћ

Главна сумња везана за нове личне карте тиче се могућности надзора. Неупућени људи често кажу да се они тога не боје – „Ја немам шта да кријем“. Треба, међутим, знати да је надзор као такав саставни дио савременог система моћи.

О томе је најбоље писао Мишел Фуко, знаменити француски социолог. Он објашњава да је предмодерна моћ била концентрисана у државном врху и да је почивала на сили. Данашња моћ, међутим, има особину мреже („њене нити се свуда простиру“). Модерна моћ је свуда, она циркулише кроз читаво друштвено тијело, продирући у најситније капиларе. За разлику од класичне, модерна моћ нема центар или извор и нема суверена који је „посједује“.

Логика модерног система моћи најбоље се, по Фукоу, види у вези са надзирањем и самодисциплином. У дјелу „Надзирати и кажњавати“ (1979) Фуко показује како предмодерна моћ суверена постаје модерна дисциплинарна моћ.

Предмодерна моћ била је насилна, концентрисана, и периодично видљива. Она је почивала првенствено на кажњавању. Кажњавање је било јавно и тјелесно. Затвор као казна готово да и није постојала – уз погубљење, највише се користило јавно жигосање или бичевање, стуб срама и излагање порузи, прогонство и глоба. Суверен је морао да покаже колико је моћан – да јавно и у потпуности уништи изазивача. То је значило казнити преступниково тијело, јавно га осрамотити.

До промјене оваквог система кажњавања, није, међутим, дошло због опште хуманизације, напретка правног поретка, или пропаганде реформатора правосуђа, већ због промјене технологије владања. Предмодерна технологија моћи почивала је на страху као основи покорности. Модерна технологија моћи, пак, почива на продуктивној потчињености, која почива на свијести о посматрању, на наградама више него на казнама, на дисциплини као својеврсном самонадзору, укратко – на саморопству.

Цио систем моћи се промијенио, а са њим и систем кажњавања. До средине 19. вијека јавна кажњавања готово сасвим нестају, а затвор постаје скоро искључиви вид казне. Затвор је начин да се овлада затворениковим свакодневљем, његовим навикама, да се те навике измијене (сталном запосленошћу), па да се тако и он измијени у правцу жељене („друштвено корисне“) личности. Нове навике које кажњеник стиче значе стицање дисциплине, привикнутост на свјесну (прихваћену) послушност.

Дисциплина је основно средство модерног претварања људи у продуктивне субјекте. Дисциплину Фуко дефинише као „вјештину управљања људским тијелом помоћу које тијело постаје утолико покорније што је оно корисније, и обрнуто“. А за то је најважнији – надзор.

Надзор је основа дисциплине моћи, неупадљиве моћи без непосредног и отвореног насиља, али увек будне и ефикасне. То је Бентамов паноптикон. Паноптикон је идеални затвор. Ћелије су поређане у круг и отворене према средишној кули. Из те куле се може видети све што се догађа у ћелијама. Али, тешки застори на кули онемогућавају затвореника да зна да ли је посматран или не.

Казне и награде слиједе у складу са затворениковим понашањем. Он има непрестано утисак да је посматран, и често сам тумачи за шта је кажњен, а за шта награђен. Стога он све своје лоше понашање окривљује као узрок казни, а све своје добро понашање приписује као узрок награди. Његова машта му даје утисак о сталном надзору и његова машта проширује казну на сво рђаво, а награду на сво добро понашање.

Али, овај модел паноптикона не важи само за затворе. Он је слика модерног друштва. Најбољи радници, ученици, грађани управо су они који знају да над њима постоји стални могући надзор. Зато почињу сами себе да надзиру. Тако настаје друштво дисциплинске моћи – дисциплинско друштво.

Модерна моћ управо преко надзирања и дисциплине, усађује одређене вриједности.

Отуда, да се вратимо нашим личним картама, онај обичан човјек, који „нема шта да крије“ уопште и не зна у какву се несрећу упушта примајући нову личну карту. Прије или касније, он ће схватити да је надзиран. Неће знати тачно како или колико. Али, његова машта ће то надзирање проширити до крајњих граница. У његовој глави ће се појавити: „Можда чип из личне карте не прати само моје кретање? Можда прати и моје понашање? Можда чита и моје мисли?“. После тога машта ће наставити да чини своје и прва лоша ствар која му се догоди – да буде покраден, да службеница буде груба према њему, да му дијете из школе донесе лошу оцјену иако је све знало“… – и он ће је протумачити као казну за своје рђаво понашање или мишљење. И круг ће се затворити. Безлична, модерна, дисциплинска моћ још више ће се увећати. Као што ће се увећати и наше саморопство.

Како се против тога борити? Утицај на јавност и, упоредо, утицај на политичаре, основне су претпоставке могуће промене овог закона. Саставни дио овог наступа је правна борба. Сваку прилику треба искористити како би се скренула пажња јавности на овај случај. Треба се жалити одмах по новом уставу. Члан 42 гласи:

„Зајемчена је заштита података о личности.

Прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује се законом.

Забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбиједности Републике Србије, на начин предвиђен законом.

Свако има право да буде обавијештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе“.

Закон о новим личним картама очигледно је у супротности са ставовима 1 и 4 горе наведеног члана Устава. Нове личне карте, наиме, нити обезбијеђују заштиту података, нити елементарну могућност грађанина да зна које податке власти о њему скупљају. Закон се мора обарати на Уставном суду, и то треба радити дуго и упорно.

Такође, улога Цркве и истински слободних и самобитних грађанских удружења – тј. НВО које нису „на даљинско управљање“ и „на даљинско финансијско пуњење“ – такође су од великог значаја за ову борбу. 

Коначно, као посљедња тачка одбране, остаје дјеловање појединаца. Оно је везано за личну одлуку – узети или не нову легитимацију. „Не“ у овом случају може значити одлазак у затвор. Управо то јесте грађанска непослушност. Спремност и храброст да се свједочи, спремност и храброст да се личним примјером покаже пут у слободу јесте лична жртва и лична одлука.

Свако од нас има своју професију, своје обавезе, своју породицу… Хоћемо ли то све заложити да бисмо јавно рекли „Не!“, да бисмо свједочили као слободни и морални људи, јесте тешка одлука. Сви се надамо да до тога неће доћи. Али, ово јесу тешка времена. И тешко да их можемо часно преживјети без тешких одлука.

Извор: Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: