• Колумне

Слобода! (или само певамо о њој?!)

1 min read

5 година ‎ Михаило Меденица

Пробудио ме је вапај мобилног да се јавим, но нисам могао а ни хтео, искрено.

Михаило Меденица

Пише: Михаило Меденица

Пробудио ме је вапај мобилног да се јавим, но нисам могао а ни хтео, искрено.
За пропуштеним позивом ето поруке, другар, вели: “Срећна слобода, брате!”

Ништа му одговорио нисам, јер не знам шта бих, каква слобода, какви бакрачи..?

Ако је слобода то што наново можемо да поседнемо гузице у кафиће и тумарамо по васцелу ноћ- онда о слободи тек певамо у пијаним кафанским ноћима, страхујући да није једна од скупљих песама…

Слобода је, брате, кад не морам да ти је честитам јер је ниси добио, већ си је наследио, у завет праотачки!

Ако си је добио значи да је ниси имао, а ниси је имао јер ти је лакше било веровати да си за нешто ускраћен него да си нечим благословен…

Вазда је лепше и лакше бити жртва, живети у самосажаљењу како смо заслужили више од живота, а преклињућу живот да нас превише не помиње и не упире прстом на нас.

Искрено, гади ми се кад чујем како је тешко живети у Вучићевој Србији!

Откад је то Србија- Вучићева, или било којег од те беде политиканстке?!

Нису, бре, они ни стопа Србије, ни једна травка, нису баш ништа што их ми нисмо призвали да буду.

Србија је њихова онолико колико ми страхујемо да буде наша!

Они су најамници на нашим ливадама, а понашамо се као волови упрегнути да за надницу ору своје њиве.

Тешко је живети у Вучићевој Србији онолико колико је тешко бити гост на сопственој слави…

Србија је њихова јер једни другима честитамо слободу а страхујемо да нам се не отме превише!

Презиремо те одвратне шићарџије а пратимо их у стопу.

Што их више презиремо то их послушније пратимо, јер боље је ићи за њима, да нас не виде, него стати пред њих и подвикнути: “Куда, несрећници, преко наших ливада?!”

Вазда је Србија нечија осим наша, и вазда је тешко живети у таквој Србији, јел да?

А, знате ли шта је слобода, вољени мој?

Марко је слобода, она насушна, Богом дана!

Марко, дете из метохијске енклаве, тек неколико српских кућа у жици и он (тада) једино дете у њима.

Свакога дана је ишао на ливаду по којој су се Шиптари зорили, сваког је дана добијао батине, и сваког се дана враћао ливади.

Не што је тврдоглав ил неразуман, већ што је слободан, најслободнији међу тим калемовима жице- јер ишао је на прађедовско!

На своје!

Сваког се боговетног дана враћао модар од батина једноставно знајући да је слободан, осећајући чисто и непатворено како то само дете уме.

Престали су и да га туку и да долазе на ту ливаду јер баш ништа нису могли слободноме Србину!

Не препричавам, био сам у том селу мало после рата и написао причу о слободноме Марку, баш на тој ливади на ехо, на песму, од дивних ораховачких винограда.

И сада ћемо једни другима честитати слободу коју смо освојили у Вучићевој Србији..?

Па, његова је, дабоме, као што је била и оне пошасти пре њега, и толиких пре њих, јер о слободи певамо док није међу најскупљим песмама!

Ја не живим у њиховој Србији већ Србији мојих праотаца и нема ко шта да ми честита слободу- нисам је наручио поузећем па после токо времена стигла нека лоша копија, али подсећа…

Устај, Србијо, усправи се, побогу, доста смо тежачили у њиховим “Србијама”, крајње је време да стнемо пред лупеже и подвикнемо: “Куда, злотвори, преко наших ливада?!”

У супротном- честитаћемо једни другима свако ново јутро као позајмљено, надајући се да нас живот неће проказати и упрти прстом баш на нас…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: