Скупштинска бајка

Пише: Милија Пајковић

Свако одвајкада носи у себи своје снове, свако воли да о нечему сањари, што је добро и похвално – снови знају и те како да постану покретачки мотив неког бића. Често се ти снови не остваре и остаје жал због тога, чак и празнина у срцу, али се неки и обистине, ма које природе били!

Тако, примјера ради, многи сањаре да освоје неку дјевојку која им у том тренутку изгледа недокучива и недоступна, други, пак, да заврше неке студије и постану стручњаци, поједини да имају неко скупо возило, неки оно најобичније, па макар био то и ,,фића“ или трактор, неки желе да добију нове опанке, гумене или од ,,опуте“, свеједно, трећи да добију велики добитак на картама или у кладионици, постоје и они који желе да се докопају неометани нечијег гаја и да га омрче до последњег дрвета, неки желе стадо од триста брава, доста крава музара, коза, коња, кобила, кокошака, доста је и оних који сањају о најновијој моторној пили најпознатијих свјетских марки, али увијек постоје и они који би хтјели да су им џепови вазда пуни крупних новчаница, а најмање је, нажалост, оних који би били радосни да они, њихови укућани, као и пријатељи, имају духовно и физичко здравље и да стекну онолико колико је и потребно за обичан, а испуњен, живот, јер толико и омогућава частан и поштен начин рада у нашим условима. Све преко тога је, у већини случајева, изван тог домена.

У новије вријеме постоје и посебни снови, као, рецимо, снови ђилкоша да се спусте у град и да се стално настане у њему, а да ништа не раде, а свега имају, па сањаре о поновном отварању фабрика, не да би радили, јер да су радили како треба било би и фабрика, али оних који не трују околину, него да се у њиховим ресторанима накркају до миле воље, да леже и примају добре плате.

Међутим, постоји и неки други снови преточени у бајку, која, на први поглед, изгледа као и све остале бајке, али, вјеровали или не, која се данас зна често и остварити – а то је, главом и брадом, скупштинска бајка!

Разни интелектуалци-ке, они прави, али пуни жеље да се о њима више чује и зна, па и они ,,криви“, с купљеним дипломама у разним мјестима и мјесташцима, па, чак и са звањима доктора наука, са ,,знањем“ испод сазнања неких доконих бака које стално зуре у телевизијске екране и мобилних телефона или, рецимо, оних добро обавијештених продавачица са пијаце, затим трговци, спортисти, ловци, конобари, шумари, бивши радници, кувари, возачи, машинбравари, вариоци и многи други разних осталих постојећих и непостојећих занимања, никад лакше него данас могу остварити свој сан да се баве политиком, као чланови већих и мањих партија и партијица, од којих већина по устројству и дјелању веома личе на своју мајку – Комунистичку партију Југославије или КПЈ и под несебичном су заштитом остатака некадашње Удбе, страха и трепета за поштене и часне!

Такав незапамћени јуриш у свијет политике, може на мах изгледати непотребан и сувишан, али кад се побоље поразмисли све је много јасније – наиме, садашње бављење њоме нуди разне погодности, почев од сопственог запослења, уколико јуришник није запошљен, а та погодност се преноси, ако јесте, на његову супругу, дјевојку или љубавницу, браћу, сестре, стричеве, стрине, ујаке, ујне и на осталу многобројну родбину. То значи, између осталог, и збогом копању и окопавању кукуруза, кромпира, сређивању житарица и поврћа, то значи збогом косидби и пластидби, као и чувању стада на предивним пропланцима, ливадама и лединама, уз умилни пој славуја и осталих птица пјевачица.

А чланство и послушност у некој партији или партијици само су одскочна даска за остварење те бајке, за испуњење тог сна, а он је – бити посланик у главној Скупштини! Много је и премного оних који су ових последњих година испунили тај сан и ускочили у посланичке клупе Скупштине наше отаџбине право из разних буџака, из својих соба, сокака, села, засеока, варошица и вароши, баш као да су падобранци. Све тобоже због велике бриге за ово или оно, све за спас народа и његово добро. У тој свој бризи, неки су стекли пензије од 1500 евра, а њихови наследници добијају мјесечно исту суму, добру храну у скупштинском ресторану и бесплатан смјештај. Стан или апартман. Неко ће рећи – па тако је и у бијелом свијету! Па можда и јесте, али се тамо ради и доносе важне одлуке које се и спроводе у дјело, а у нашем је велика неслога, силна завађа са својим подврстама у виду свађа и свађица, а и једне и ове друге, дакле, оне из власти, са изузетком дијела којем не дају, управо, њихови саборци да споводе у дјело своје замисли за бољитак, само због пуке зависти и велике жеље да буду на њиховом мјесту, као и они из супротног табора, из доскорашње власти, занимају само нове добро плаћене дужности, разна путовања, запошљавање својих и још веће гомилање новца, а љубав према домовини, код неких и према вјери, остале су само у пјесмама и причама!

Да народ Црне Горе зна, ипак, кад је свега тога доста и да је, коначно, спреман да види кад се прелије из часе више него што треба, показао је то величанственим и незапамћеним литијама, можда и јединственим у свијету, предвођени својим пастиром, својим Ђедом, митрополитом благопочившим Амфилохијем ( Ристом) Радовићем. Тако су мудро и витешки смакли са трона власт која је тридесет година уживала у свему и свачему. Нажалост, премудрог Митрополита више нема и није много оних који слиједе његове замисли и његових сарадника за добробит Црне Горе, а то су искористили они који се, док је био међу нама, нијесу смјели чути живи, јер је много тога знао о њима. И не само то – многи су замислили и да су препаметни, да су, управо, они осмислили литије, да су најприје започеле овамо или онамо, јавили су се, чак, ,,борци и првоборци“ са њих, који су искористили све то на најбољи начин, запошљавањима, чланством у управним одборима јаких предузећа и у другим установама и свако њихово даље дјеловање је повезано само са тим и ничим другим, а са вјером и њеном одбраном понајмање, јер се многи од њих не знају честито ни прекрстити или изговорити Оченаш.

Сан пређашњих политичара, чланова КПЈ ( јер није могао бити политичар и нико није могао бити на било којем значајном руководећем мјесту, а да се није учланио у њу), оних из унутрашњости, био је да се некако пребаце у веће градове и на још боље положаје. Многима су се ти снови и обистинили, а тако је и данас. Одласком брзо заборављају свој завичај, своја бројна обећања и своје гласаче. Тако настављају традицију од послије рата, пуну разних погодности за подобне, почев од трговине у посебним продавницама за мале паре или бонове, па све до добијања станова и викендица на мору и на планини, стицања других материјалних и новчаних богатстава, као и путовања по бијелом свијету ( отуда тафра о чувеном црвеном пасошу који је наводно отварао сва врата, али само њима и њиховим следбеницима).

Народ би, коначно, требао да се избори за сљедеће:

– да се посао посланика у републичкој Скупштини обавља без икакве новчане надокнаде у виду плате.

– да републички посланици за свој скупштински рад добијају само дневнице, прописане законом, као за све остале.

– да им се омогући бесплатни смјештај у Подгорици само за вријеме трајања сједница, као и исхрана и покрију путни трошкови онима који нијесу из Подгорице.

– да се убудуће под хитно укине право пензије на основу скупштинског рада, али и бившим посланицима и да им се врате оне које су зарадили радећи онамо гдје су били и запошљени.

Срамота је да посланици Скупштине, који не доносе никакве значајне одлуке, нити, пак, утичу на цјелокупни напредак једне земље која има једва нешто преко 600.000 становника, која има топло и чисто море, једно од најљепших на свијету, највеће језеро у југоисточном дијелу Европе, најчистију ријеку у Европи, ријеке и потоке, као и језера, горска ока, довољно плодних равница и висоравни да прехране три – четири Црне Горе, а не ову једну, толико извора питке воде понајбољих на свијету, сем што се свађају и распирују пометњу у народу, добијају толика примања, а за мање суме љекари, медицинске сестре и техничари, професори, наставници, учитељи, инжењери, правници, економисти, возачи, рудари, радници и остали ринтају пола дана, а сељак без икакве надокнаде цијели дан. Подсјећања ради – у Краљевини Југославији, односно у Зетској бановини није могао свако, као што је то случај данас, да буде народни посланик, бански вијећник, могли су то да постану само веома угледни, паметни и поштени грађани.

Сигуран сам да би се усвајањем свих ових предлога много смањио број оних који би хтјели да се баве политиком, а посебно оних који би жељели да буду посланици, а у Скупштини би остали и дошли у њу само они који воле своју отаџбину, који јој желе добро и они који би се борили за свој народ онако како и треба, а о растерећењу буџета да и не трошимо ријечи. Била би то Скупштина у којој се власт и њени противници не би у много чему слагали, али би у томе да се заједничким снагама изборе да Црна Гора буде онаква како то и заслужује, а њен народ задовољан.

Једини губитак у свему овоме био би за љубитеље скупштинске бајке, али и за то постоји лијек – нека читају наше праве прекрасне народне бајке, можда их оне и оплемене, ко зна, никад не реци никад!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: