Skadar: Srbi čuvaju veru i dušu

U Vraki kod Skadra, sa Srbima koji u ovom delu Albanije čuvaju veru i dušu: Sve nas je manje, ali to ne znači da više ne vredimo.

Kao da su od kamena. Kao da je u njima, samima, deo drevne skadarske tvrđave. Ali kada vam otvore kapiju, otvore i srce.

– Kome ćemo ako nećemo svojima – kaže Dobrila Sekulić, iz sela Vrake, nadomak Skadra.

– Ne izuvajte se! Nije ovo dan kao svaki drugi. Praznik je kad nam neko iz Srbije dođe.

Mi smo banuli u ovo maleno selo ispod sivih albanskih brda, među malobrojne srpske  porodice koje ovde odolevaju svakojakim promenama i nedaćama.

– Odolevamo, bogami i na prste se prebrojavamo – govori Dobrila. – Svakog jutra se prebrojavamo… Koliko nas je ostalo… Koliko je otišlo… Koliko se vratilo… Ima li nade da se još neko vrati, da mi ne samujemo.

Srbi iz Vrake su u oba svetska rata, kažu nam u Sekulićima, dali najbolje i najvrednije ljude.

U ovom malenom selu koje je na zalasku tragova, još čuvaju uspomene na junake kakav je bio Ivo Vučić.
Dobrovoljac koji se pridružio Drinskoj diviziji, koja je posle prelaska Prokletija stigla u Skadar.
Njegova ćerka Dike čuva sećanje na oca: kaže da je pao pod komandom Mitra Martinovića, junaka ovdašnjeg.

Široko dvorište, izvila se vinova loza uz kuću i ogradu. Rodilo grožđe. Ne znamo da li loza drži kuću, ili kuća lozu Sekulića.

Iza su njive. Neorane. Ispred je šljivik trnovke. Pod tremom burad, vri komina.

– Borim se… Sama. Nije lako, a bilo bi teže da ne sačuvam ovo parče zemlje. Sad čekam da mi se deca, iz Bijelog Polja, jave. Živim od tih telefonskih poziva. Otišla deca za hlebom. Meni poručili: prodaj to, majko, pa dođi… Ne kažem da nisam mogla da prodam, kao i drugi što su prodali. Bilo je kupaca. Kako da ugasim sveću i odem? To sam kazala deci.

– Razgovaram se sa ovo malo našeg naroda. Jedni druge tešimo u kućama bez dece. Najteže je kad ostaneš sam. Albanija je nama domovina. Poštujemo je. Nekada nam je ovde bila i otadžbina. Ma ko te danas za to pita.

Vraka – sinonim za borbu srpskog življa na severu Albanije u očuvanju vere, duše i kućnog praga. Nekada je, sećaju se ovdašnji čuvari ognjišta, bilo i po stotinu srpskih porodica. Danas ih je – devet! Prekjuče je bilo – trinaest! Još četiri odoše.

– Sve nas je manje, ali to ne znači da manje vredimo. Tako sam kazala i jednoj televizijskoj ekipi, američkoj, kad su me pitali kako je nama, Srbimau Albaniji. Odgovorila sam: Dobro, dok smo u svojim kućama.

Međutim, odavno ovde nema starosedelaca: Šunjevića, Ceklića, Matanovića, Bašanovića, Krstovića, Vučića, Roganovića, Pelevića, Andrijevića… Vreme koje proteklih decenija nije bilo naklonjeno Srbima u Vraki, zauvek ih je razdvojilo sa nekadašnjom domovinom.

Od njihovih ognjišta, kao od stare crkve u kojoj su se krštavali, venčavali i okretali slavske kolače, ostali su samo temelji i pokoji zid. Kamenje, iz koga uporno probijaju oleanderi, beli slez, stari nar i zavičajna smokva. Ali potomci nisu zaboravili ognjište predaka. Podigli su, u centru sela, crkvu. Novu crkvu u Vraki. Da plamti sveća vere.

– Okupljamo se kad god je kakav svetac – kažu naši domaćini, Srbi u Vraki.

– Dođu i naši sveštenici. Svečani su i lepi ti dani. I mi od tih dana živimo.