Паја
1 min read
Драгослав Павле Аксентијевић
У априлу 1977. у Студентском културном центру у Београду, на аудицији за певаче, међу бројним кандидатима појавио се и – он.
Пише Драган Р. Млађеновић
Аудицију смо уприличили уочи доласка Дејвида Вулстена (David Wulstan, 1937–2017), угледног професора Магдалениног колеџа на универзитету Оксфорд–Енглеска, који је под покровитељством Британског савета долазио у Београд да са ансамблом Студентског културног центра (СКЦ) постави средњовековну латинску музичку драму „Ludus Danielis“ („Игра пророка Данила“) из 12. века.
Паја је рођен у Београду 20. априла 1942. као Драгослав Аксентијевић. Надимак је добио још у детињству од старијег брата Синише. (Растом и кретањем Синишу је подсећао на популарног Дизнијевог стрип–јунака Пају Патка.)
У појави Д. Аксентијевића Паје сабране су крајње противречности; Паја је дипломирао и магистрирао сликарство 1967. на Ликовној академији у Београду (данас Факултет ликовних уметности). Иако је с поносом истицао да нема ниједног дана музичке школе, у хор Београдске опере примљен је као изузетно даровит певач–аматер.
С друге стране, људи који Пају нису познавали, нису ни слутили да је он уметник највишег академског образовања, јер се понашао као какав шашави, ментално недовршен и сасвим недозрео адолесцент кога је забављало гурање, мување и повлачење колега, измицање столице, ударање чврга, причање глупих и бајатих вицева… а био је изузетно снажан, па је често претио батинама свакоме ко му није био по вољи.
На аудицији у СКЦ-у примљен је, наравно, као најдаровити певач–аматер. Професор Вулстен му је поверио једну од главних улога у музичкој драми „Ludus Danielis“. Истовремено, први ансамбл за рану европску и традиционалну српску музику „Ренесанс“, који је од оснивања СКЦ-а 1971. деловао под покровитељством ове установе, прима Пају као вокалног солисту и значајно појачање.
Паја је у почетку певао музику коју Ренесанс негује од оснивања (1969), а то су средњовековна и ренесансна европска музика и традиционалне песме старе Србије. Репертоар византијског и старог српског појања му је одмах „легао“, али су тешкоће и спотицања изазвале ренесансне песме 16. века на немачком и енглеском. Како ниједан страни језик није знао, стихове ових песама смо му писали у ћириличној транскрипцији. И све је то било прилично коцкасто и тврдо, па смо решили да га ослободимо рвања са западно–европским репертоаром и да му поверимо програм који му најбоље лежи, а то су византијско и старо српско појање и српске традиционалне песме.
И ту се, очекивано, Паја за сразмерно кратко време прочуо и прославио као вокални солиста–ексклузивац и извођач православног појања и прастарих српских песама. Од његових блиставих успеха као вокалног солисте Ренесанса могу се издвојити наступи на нашем свечаном концерту који је одржан 11. априла 1979. у атријуму Народног музеја у Београду поводом прославе десетог рођендана Ансамбла, као и концерт на првом гостовању Ренесанса у Паризу у априлу 1982. у прелепој готичкој цркви Светог Јулијана Сиромаха (фран. Église Saint-Julien-le-Pauvre) у Латинском кварту.
Повратак из Париза је за све нас био крајње непријатан, јер је Паја–Павле одлучио да са Ансамблом Ренесанс, с којим је за сразмерно кратко време (од пролећа 1977. до априла 1982) остварио велике уметничке успехе изашавши из анонимности и био прихваћен од најшире публике, трајно раскине сарадњу. Био је силно увређен неком безначајном примедбом на свој рачун коју му је упутио Жорж Грујић, наш солиста на дрвеним дувачким инструментима. Пред стотинак зачуђених путника Париског аеродрома на крајње ружан и патетичан начин приредио је скандал тако што је затеченом Жоржу сасуо у лице увреде о његовим наводним грешкама и манама. Сви смо били изненађени и затечени, али никакво „спуштање лопте“ није успело. С друге стране, свима нам је касније лакнуло, јер је сарадња са великим уметником Пајом–Павлом све време захтевала ванредан ментални напор.
Трајна вредност коју је Паја–Павле као солиста Ансамбла Ренесанс оставио за поколења јесу изузетно вредни снимци на нашој првој винилној лонг–плеј плочи (на руском се зове „пластинка“). Била је то „МУЗИКА СТАРЕ СРБИЈЕ“ коју је Ансамбл објавио 1982. у издању Продукције грамофонских плоча Радио–Телевизије Београд (скраћено ПГП РТБ, касније и данас ПГП РТ Србије). На А страни Паја је снимио најлепше песме средњовековних по имену незнаних и знаних појаца и композитора (Кир Стефан Србин, јеромонах Исаија Србин, Кир Никола Србин). На Бе страни Паја је трајно забележио неколико прелепих песама које припадају српском усменом народном предању.
Прошле 2024. године Продукција грамофонских плоча РТ Србије је објавила дупли компакт диск Ансамбла Ренесанс под насловом „Ренесанс – Време успона“, на коме су компилације свих пет пластинки из 80-тих година: „Музика старе Србије“, „Музика старог Јадрана“, „Највећи успеси“, „Mon amy – антологија ренесансне музике“ и „Omage a l`amour – антологија средњовековне музике“.
Што се, пак, Пајиног надимка тиче, променила га је г-ђа Нада Комненић, почетком осамдесетих кустос и уредник програма у београдској Галерији фресака. У овом прелепом галеријском простору ансамбл Ренесанс је одржао свој први целовечерњи концерт на празник св. Василија Великог, 14. јануара 1970. године. Уочи једног од наших концерата са Пајом у Галерији фресака почетком 80-тих, госпођи Комненић смо предали детаљан програм концерта са именима свих извођача који је требало да се одштампа, што је иначе био уобичајени поступак. Уз име Драгослава Аксентијевића стајао је и његов надимак – Паја. Реакција госпође Комненић је била, наводим по сећању, одприлике оваква: „Какав Паја, ваљда Павле. У програму ћемо одштампати ДРАГОСЛАВ АКСЕНТИЈЕВИЋ ПАВЛЕ“.
И тако је Паја постао Павле. Добио је тада звучно и озбиљно уметничко име које носи и данас, а које нема никакве везе са Пајом Патком.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
