Скадар

Десет хиљада црногорских војника погинуло је 1913. (да ли узалуд?) у Првом балканском рату, када је краљ Никола узео од Турака да осваја Скадар, да би зарад утемељивања Албаније, одлуком великих сила, морао да га врати. Сви српски ратници знали су тада да града ионако не би било да у темељ није узидана „млада Гојковица“, која се у албанској верзији пјесме „Зидање Скадра“ зове Розафа.

Импозантна тврђава на брду изнад ушћа ријеке Дрим у Бојану, обавезна мета туриста, зове се Розафа и памти многа царства. Розафа тражи да се пред њом скине капелин, јер има три велика фортификована дијела, с много лагума, и с много повлашћених погледа: на Скадарско језеро из кога се полако прелива Бојана; на ријеку Дрим, те на све урбанији центар.

Када се овом центру албанског католичанства и регионалне трговине прво долази из правца интернета, у очи упада да сви хотели и ријетки апартмани обавезно наглашавају колико су удаљени од тврђаве: обично 2–2,5 км.

Овдашњи су архитектонски симболи: велика џамија, највећа римокатоличка црква у региону, и православна црква – као докази суживота – воле да нагласе писани водичи. Зачудило ме што за разлику од нпр. такође језерског Охрида, центар Скадра није на води.

У око упада ово: нема натписа „Апартмани“, што ће рећи да је приватни смјештај веома тешко наћи. Енглески језик говоре млади кад и упосленици у ријетким туристичким агенцијама. Чуде високе цијене смјештаја, јер су у диспропорцији с генерално повољним цијенама свега у Албанији.

Скадар пријатно изненађује духом. Иако нисам био на Куби у доба Кастра, учинило ми се да сам био у Скадру у доба у коме тај народ још није полудио, као нпр. Монтенегро, од ишчекујећег богатства. Интензивним обиласком ужег и ширег центра, око опажа људе како се друже: јефтине су кафане пуне, ријетки су који буље у телефон, нико се не осврће на гласан српски, иако странаца у уву нема много. Долазе, кажу, разни туристи, махом из западних католичких земаља.

Скадар је дебото град бициклиста! Сви возе скупе и јефтине бицикле, чак и по пјешачким зонама у центру, у ул. Коле Идромено, скадарске Кнез Михаилове, што даје шарм и доказује без све шале како је у тијелу тога свега народа здрав и дух. Све врви од младости, ваља подвући, ако је читалац овог текста Србин просјечно стар 43 године.

Викендом, ноћу, роји се младост – као по свим главним улицама – али нема наглашене еротике, разлика, декаденције, нити разврата. Албански нам кажипрст показује како је испред најексклузивнијих кафића и локала паркирано каткада на десетине бицикала. За некога то могу бити фиделкастровске слике, или енверхоџинске, но годи поглед на нормалност по којој је бесплатно кретање логично, упутно, препоручљиво, чак и васпитно.

До дуго у ноћ разговарао сам с власником хотела у коме сам одсио, уз флашу бијелог што сам га био понио све надајући се причи с инсајдером. Шјор Томи је радио 25 година на Миконосу, грчком острву пуном младих, педера, лезбејки и богаташа свих врста, како каже, па се вратио да у миру проживи с породицом у центру Скадра гдје је саградио, као католик, хотел тик уз Катедралу. Има 5 бицикала, поред кола. Током дугог разговора током ког је и хотелијер частио бутељком бијелог, повела се прича чак и о забрањеним темама: вјери, нацији, језику, историји.

Дуго сам мислио да је Доситеј Обрадовић био једини Србин који је икад за Албанце (у „Житију и прикљученијима“) казао да су народ добар, паметан, лијеп и гостољубив. Питао сам Томија у 01.30 које народе Албанци сматрају за пријатељске? Поразмислио је за кратко и рекао да су највећи пријатељи Албанаца – Хрвати, Срби, Македонци и Грци – јер се сви Европљани, посебно Нијемци, односе према Албанцима као према нижему роду. Какав одговор!, помислио сам. Без обзира да ли је био дипломатски или не.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: