Сјенка неокајаног гријеха над судбином свијета

Пише: Емило Лабудовић

На данашњи дан, народ је изабрао да Бараба живи. Онај који је послан да искупи све људске гријехе, којег су, само пар дана прије, дочекали узвицима „осана“, цвијећем и палминим лишћем, осуђен је на смрт. Под крстом на којем ће бити разапет и прикован, овјенчан трновим вијенцем, праћен погрдама и пљувањем, попео се на Голготу и издахнуо са смирајем сунца. Његов вапај „оче мој, зашто си ме оставио“, остао је без одговора, јер Бог је пустио човјека да у свом злу и издаји, вриједној свега тридесет сребрењака, потоне до дна. Да потоне у клоаку свакојаког неморала и бласфемије која му се и данас податура као нови културни образац и „златно теле“ новог поретка пред којим треба клечати.
Ево су минула два миленијума, а то цивилизацијско потонуће траје и даље. Мутљавина је стигла до грла и пријети да удави, а човјек и упорно све, па и своју судбину, мјери Јудином рачуницом. Довољно се само  окренути око себе и увјерити да су Барабе и даље на слободи, а да људскост, правда, морал и слобода и даље скапавају разапете. „Оче наш, зашто си нас оставио???
Као народ, изгледа, спадамо у оне који, кад не знају шта хоће, хоће то одмах. Да игноришемо и божје,а и ове земаљске, законе и да судбину још увијек опредјељујемо – шумом. На жалост, симболичном, јер смо оне праве, као да нијесу наше, сатрли до земље. Шума је данас „пресељена“ на улице, булеваре, кружне токове, у ауле факултета, пред институције и пред лице цијелог свијета.
А да том свијету наш „шумски“ наратив буде што очитији, неки су сјели и на бицикле (15 хиљада евра по комаду) и брзином на којој би им позавидјели и они са „Тур де Франса“ запутили се баш у ту Француску. Да нас, као некад у Колашин, кажу онима у Стразбуру, па да нам они „покажу нашега Бога“! А кад би имали још мало воље, („бајсови“ су још оперативни), па да скокну и до Холандије и обиђу колеге који су хтјели да тај наш „пелцер“ отровне бунике пресаде међу лале. Колеге које су хтјеле да блокирају факултет, па су батинама (државним) истјерани одатле. Јер, факултет је државни и нико, па чак ни студенти, нема право да га „присвоји“! И, гле, чуда, нико ни мрким погледом, а камоли протестом и блокадом,  на предсједника и премијера Холандије!? Јер, Холандија је, ваљда, земља западних вриједности у којој владају закони, док је за наш „шумистан“ резервисано насиље, не државе већ против државе.  „Шумистану“ је, баш из тог Стразбура, пресуђено да ћути, трпи и „тренира демократију, а не строгоћу“!
На данашњи дан, човјек је, дакле, опијен пићем власти, самодовољности и бахатости, продао Бога за јефтине паре. Кажем „јефтине“, јер колико год да је плаћено Јуди и колико год да плаћају данашњим Јудама, пад и суноврат који је зачет тада, а траје и данас, прејефтино је за оно чега смо се као људи одрекли и још увијек се одричемо.
Точак времена (па и онај на бициклима) окреће се и даље. За који дан прославићемо васкрснуће Онога којег смо издали, пљували и разапели. Опет ћемо пјевати „осана“ и махати палминим лишћем. А кад утрну васкршње свијеће, опет ћемо уз Барабе и са Барабама. Јер сенка оног још увијек неокајаног гријеха још увијек заклања хоризонт ведрога Неба и сунце правде и истине којих смо жељни као просјаци хљеба.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: