Sergej Jesenjin – Možda kasno

Možda kasno, možda mnogo rano,
Ne razmišljah o tom mnogo leta,
Ja učinih sebe Don-Žuanom,
Kao pravi vetropir-poeta.

Šta se zbilo? Kuda li to bludim?
Svakog dana ja klečim pred drugom.
Svakog dana veću mržnju budim,
Nepomiren s izdajom i tugom.

Ja sam uvek želeo da manje
Progoni me nežnost koju dražim.
Pa zar lažno, šuplje osećanje
U očoma ovih žena tražim.

Izbavi me, o moje prezrenje,
Moja duša tebi je odana.
Nju je hladno ispunilo vrenje
I šumljenje plavog jorgovana.

Žuti suton u duši se zlati
I svaki čas glas iz magle kane:
Ko oseća, nek slobodom plati –
Taj izazov primi, Don-Žuane.

Kad za glasom izazova krećem,
Čekaju me uvek isti puti:
Ja mećavu smatram rajskim cvećem,
A ljubavlju zovem drhtaj puti.

Eto što se zbilo i kud bludim,
Zašto klečim večito pred drugom –
Zbog osmeha sreće da izludim,
Nepomiren s izdajom i tugom.

(13. XII 25)

Preveo Nikola Bertolin
(Iz knjige Ko sam šta sam, Beograd, 2019)