Ријеч о књизи поезије Марка Ковачевића „Оно што ниси знала“

 Протојереј старвофор Слободан Бобан Јокић

Вечерас смо дошли пред древна врата одаја поезије гладни и жедни праве ријечи, слова и писма сопственог језика. Ово слово вечерас је промишљање о поетском промишљању пријатеља. Давно сам чуо ријечи митрополита Амфилохија у Духовном центру на вечери поезије Матије Бећковића да је наш Творац, Први и Највећи Поета-Пјесник, Бог Живи, Који је све Својом Речју савршио и Који се огледа у Свом пјесничком акту стварања свега видљивог и невидљивог. Чудне и несвакидашње ријечи: Бог Пјесник. Да бисмо разумјели ове митрополитове ријечи послужићемо се ријечима великог Јована Дучића: „Одиста, имају само два творца у свемиру: Бог и пјесник. Први све почне, а други све доврши. Тајна пјесниковог стварања исто је тако дубока и необјашњива као и тајна Божјег стварања. Не зна се како је постало пјесничко дјело, као што се не зна како је постао космос. Од тога како се једно дјело зачне у уму песника, и како оно дође до савршенства израза, то не може ни сам пјесник себи да објасни.” Поезија је, вјеровао је у то Настасијевић, заправо суштински другачији облик комуникације од површног и рационалног језика свакодневног општења, јер настоји да продре у драматичну дубину личне и колективне духовности.
И управо у овој драматичној тајни стваралаштва и запитаности налазимо пјесника Марка Ковачевића. Прије него што се задржим на двије теме које су по мени обиљежиле збирку поезије Оно што ниси знала, треба рећи да су теме којима се Ковачевић бавио у свом поетском првјенцу веома разноврсне, а можемо рећи и у појединим тренуцима и ангажоване. Већ на прво читање видимо да је његова поезија молитвена и да је у интензивном дијалогу са хришћанском вјером, мотивима и симболима. Осим тог дијалога његова поезија има и додатни афирмативни однос према хришћанској духовности, налазећи у њој извор смисла не саме пјесничке ријечи него и самог људског постојања.
Дјелови пјесама су молитвени вапаји али и цијеле пјесме су својеврсне молитве: „Отимаш срца са граница погибија, умиваш нам гријехом опрљано лице, само ликом својим благим Дјево чистаја, само љубављу Чесњејшаја Владичице“ (О Госпојини). У овим стиховима, а видјећемо и касније и у другим стиховима, налазимо је да молитва, као што светитељи уче и свједоче „мајка сузâ и њихова кћерка у исти мах, умилостивљење за гријехе, мост којим се прелази преко искушења, грудобран који штити од сваке муке“. И зато овакве ауторске молитве увијек носе траг интимне драме. Због тога је Иван В. Лалић склон ставу да је поезија, по својој загледаности у димензије матафизичког, заправо одувијек жељела да буде попут молитве, што је убјеђење које су дијелили многи пјесници, и тумачи поезије.
Ковачевић у својим пјесмама говори о љубавним трагањима, братској мржњи и „јами у коју би брат са нама“, смрти „које схватиш да је много“, људима и како „оног до себе не видимо“. Говори о Никољдану као дану рођења оне што му је живот даровала и пише молитву за њу на тај дан. Онда је већ пред иконом Тројеручице у Хиландару којој молитву говори „под три руке Твоје ја сам спуштʼо главу, и чинио поклон жељан Твог скровишта, не, нисам тражио ни спасење ни славу, већ само наручје у недрима троручишта“. Кроз поезију даље ходочасти до Љевишке којој у зеници ока свог тражи лик и схвата да је дошао кући, па иде даље до славне Студенице у којој се Литургија служи, а која је „заватка из које ври Вода жива“, па онда до Острога гдје се пита је ли дошао или је доведен. Пише и о језику српском, застави, брату Крајишнику, Никшићу, Прагу, Москви и тд. Када о поменутом пише пјесник се обраћа лично, свакоме и свему се обраћа лично и именом, све је у односу код њега, не у самодовољности, све је из сопственог срца да би се могло говорити из срца ствари. У том односу према вољеној или агиографским, историјским или познатим личностима, себи самом, или десакрализованом свијету огрезлом у похлепи, несрећама и братској мржњи које та похлепа изазива, има и бола и тјелесности, гдје ријечи пламте и органи вибрирају, али ипак је све тако лично, интимно, тужно, ломно, болно, сузно, јер нема пјесника без граничних ситуација смрти, патње, љубави, борбе, страдања, случајности, истине, слободе, а опет са друге стране, све може бити блиставо и лијепо, као сав наш живот који је, ако је живот, живот у духу.
Да се вратим на поменуте двије за мене централне теме ове збирке. Прва је тајна мајке. Мајци је посвећено највише пјесама у овој збирци. Када у Тројеручици пјева: “У сусрет Твом празнику што с три грли руке, сјетих се светог лика моје мајке, који попут оног, из киста Светог Луке, не бледи и не стари кроз све ове хајке… И док ноћ летња ка празнику хрли, преда мном светли лик моје мајке, трећа јој рука израста да грли, душу сина свога да спасе од хајке“, Марко свједочи истину да је земаљско материнство символ најузвишенијег материнства – Богоматеринства. Сличну мисао налазимо и у пјесмама О Госпојини: „Глас мајки свих из твоје се иконе крене“ и у Светионику: „Кошница младости из које мед се врца, са којим се гради – храм млекопитатељни“. Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика створеног свијета, љубави која воли не тражећи своје. Најлепше и најтоплије ријечи најтананији и најдубљи покрети срца у збирци Оно што нијеси знала упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утеха и прибежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“ и: „Мајко моја“, јер „мајка је једина сигурна лука“ и „огледало душе“ (Девојчица). Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је мајка позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића. Сву ову истину налазимо кроз поезију Марка Ковачевића, коју можемо крунисати ријечима умног пјесника Тина Ујевића: “Срце је мајке срце Богомајке”.
Кроз тајну мајке долазимо до друге теме, а то је тајна вјечности. Када говори о упокојеним мајци, ујаку, Еру, Бори Чорби, Вукосави, Љубану Пјешчићу, Милки, малом куму и осталим упокојеним, он им пали кандило и свијећу у којима нестају границе између свјетова. Он њих своје ближње, иако то одсуство „тишти бивство“, отима од смрти и иде даље, прелази ту границу која дијели живот и смрт да би се у просторима оностраног сусрела са Богом. Вјечност је утјеха али и Нада вјечне младости и нерастајања: „Била си једна Ти сељанко, краљице, сторучице, брижни цвијете мој, који су одгајиле Дучице, Била си једна Ти – дјевојчица вјечности“. Осјећамо како настају ови стихови у осами кад се све утиша, и заплаче се у тишини немоћан за било какво осећање. У тој осами и сузи пјесник се и не либи да ову тајну вјере и вјечног поновног сусрета преиспита у дубини своје душе кроз питања и сумње. Зато им се вјерује да су искрене и истините. Из тог огња сумње и питања долази и искупљење и избављење у Вјери, Нади и Љубави „што подноси жртве и не признаје умрле за мртве“. Ово су можда најљепши стихови „не признаје умрле за мртве“ јер том „Љубављу им неда да умру“, јер ту није крај. Ево стихова из пјесме Пригрљени који нам такође говоре у чему је вјера пјесникова: „Гдје ћемо наћи пуноћу, Утјеху, наше ближње, у крилу Свевишњег. Али га враћам и учим, да се узда у Вјеру да ће тако бити, да гајимо Наду неугаслу, а од свега тога већу, Љубав према Господу, који ће нам дати благодат, да у Његовом крилу пригрљени, сви заједно бивствујемо у Вјечности“. Или стихови из Ти знаш сузу моју: „Ти знаш сузу моју, она се често отима, кристално плаву боју кануту животима, кроз коју палим свијећу, да ти се к души попење и њоме вапијем радост што дарује Васкрсење“. Васкрсење. Камен је одваљен, плаштаница сложена, анђео тихо сједи. Смрт нема шта да чува. Побијеђена је, понижена, разоружана. Анђео изговара реченицу коју људско срце од тада не престаје да памти: „Што тражите Живога међу мртвима?“ (Лк. 24, 5). Ковачевић својом поезијом исповиједа да Христос није побјегао од смрти. Сишао је у њу, до дна. Не само као страдалник, већ као Побједник који улази у царство смрти не да би је прихватио, него да би је уништио. Зато Васкрсење није један дан, један празник, један тренутак у црквеном календару. Оно је темељ свега што јесмо и чему се надамо. Без Васкрсења, вјера је празна, проповијед узалудна, живот трагичан (1Кор. 15, 14). Са вјечношћу и Васкрсењем, свака суза добија смисао, свака бол постаје пут, сваки гроб постаје сеоба.
И да завршим. Поезију Марка Ковачевића видим као трагање без патетике, или боље рећи – не бојећи се патетике, трагање за оним суштинским у пјевању, оним јединством у мноштву, мноштвом у јединствености, оним потенцијалом ријечи да буде човјек, а човјека да буде икона.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: