Духови у кафани

Пише: Мишо Вујовић 

по Љубиши из романа Бифе Вашингтон

Знаш, брате… данас су ти Духови.
Света Тројица. Празник. Дан кад се не ради, али се живи.
Још како.
Мој деда Митар, Солунац, уносио је свеже покошену траву и грање брезе у кућу.
Каже: „Да буде зелено, да буде живо, да нас Бог не заобиђе.“
И није — ево нас опет за овим столом.
На Духове се не иде код судије, Бог суди, него код брата,
не носи се гнев, него погача љубави,
не прелама се преко колена, него преко хлеба.
У цркви данас мирише тамјан и липа.
А овде, у Вашингтону — пршут, сир и добра шљива.
И шта је живот него спој тога двога —
да душу кадиш, а тело сладиш. Духови ко небески вукови!
А вук ко хајдук, а без вука нема хајдука, вуковим именом смо децу звали и цела братства у њих одевали… Вукотићи, Вуковићи, Вујовићи, Вучинићи, Вујисићи…
Ја увек кажем — на Духове се најбоље види ко је поган а ко чоек.
Ко се сетио мајке, оца, ђеда и предака. Ко је јунак а ко плачипичка.
Ко је данас бар једну чашу подигао за оне
што су нас задужили,
а сад седе горе, у оној кафани небеској.
И знаш шта —
некад ми се чини да на данашњи дан баш они наврате.
Прођу кроз кафану, осмехну се, намигну и оду, кући ме не траже јер знају ону моју: Да је кућа добра и вук би је имо.
Па ако зачујеш да чаша сама звекне — не чуди се.
Неко је, брате, наздравио с нама.
Зато — сипај!
За живе. За уписане у небо. За оне што нас памте,
и за нас — да имамо шта да памтимо.
„Живели, људи моји. Данас су Духови! Добро дошли небески сватови“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: