Region, mirotvorci, kriza i razdor

Piše: Zejnel Zejneli

Ne želim da podsećam na to od kada je Kosovo problem, koji niko, niti je imao volje da ga reši, niti je nastupao kao država da zaštiti svoju teritoriju.

Još za vreme Drugog svetskog rata u noći na prelasku iz jedne u drugu godinu u Albaniji je doneta odluka da je „jedina perspektiva Kosova i albanaca ujedinjenje sa Albanijom“. Posle  rata, sa brojnim promenama Ustava Jugoslavije, Kosovo je sve više jačalo svoju  vlast i sve više bilo udaljenije od Srbije i Jugoslavije.

Sudbina Kosova zapečaćena je Ustavom iz 1974. godine, kada je ova nekada srpska Pokrajina dobila, gotovo sve ingerencije jedne federalne jedinice. Posle smrti Tita u demostracijama, kojima je započela kriza, osnovni zahtev je bio „Kosovo republika“.

Srpsko komunističko rukovodstvo (čast izuzetcima), neprestano je sprovodilo odluke koje su išle na štetu države, podpadajući pod uticaj onih koji su smatrali da u ovom najnerazvijenijem delu Jugoslavije treba neprestano ulagati. Logika je bila da kada Kosovo postane razvijeno, kada se bude rešio problem zaposlenosti većinskog stanovništva, da će tada, zbog ekonomskog prosperiteta razne separatističke i iredentističke snage zaboraviti na isticanje svojih političkih zahteva i na ujedinjenje sa Albanijom.

Nejedinstvo srpskog rukovodstva, stalno povlađivanje kosovkim komunističkim političkim strukturama, dovelo je do toga da se Kosovo sve više osamstavljivalo. Proces jačanja državnosti Kosova, zaustavljen je tek pred kraj 1990. godine, kada su u Skupštini Kosova, a zatim i u Skupštini Srbije usvojeni amandmani na Ustav Srbije, kojima su drastično smanjena prava obe Pokrajine.

Tu se proces političkih sukoba nije zaustavio. Velike  sile sa zapada su bile otvoreno za to da se razgovara o statusu Kosova, da mu se vrate oduzeta prava iz 1974. godine.

Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, zaustavili su veće angažovanje zapada u rešavanju statusa Kosova, koji se samo nagoveštavao, najpre kroz osudu o kršenju  ljudskih prava i sloboda. Samo su Albanci bili u fokusu interesovanja velikih zapadnih sila rešenih da milom ili silom, što će se kasnije i dogoditi reše pitanje Kosova.

Po završetku ratova glavni akter čuvanja suvereniteta i integriteta Srbije, od evropskog i balkanskog mirotvorca postao je „balkanski kasapin“. Argumenti koje je Srbija iznosila po pitanju rešavanja manjinskih prava ne samo Albanaca, nisu ni na koji način uticali na promenu stava velikih zapadnih sila, pre svega Amerike, Nemačke i Engleske, da krizu produbljuju upravo sa izmišljenim tvrdnjama, analizama, neshvatljivim izjavama koje su po pitanju ljudskih prava, sve više produbljivala međuetničke podele. Najglasnije su upravo bile zemlje u kojima prava njihovih manjina ne samo da nisu rešena, već su produbljivana, a one se nisu ustručavale da probleme sa separatističkim pokretima u svojim zemljama rešavaju i silom.

Posle bombardovanja od strane NATO zemalja i potpisivanjem Vojno- tehničkog sporazuma, Srpska vojska i policija se povukla sa Kosova, doneta je Rezolucija  1244 SB u kojoj se o statusu Kosova ili konačnom rešenju nije govorilo. UN su preuzele odgovornost za Kosovo.

Kosovo posle osam godina proglašava nezavisnost i odmah nakon toga sve najveće zapadne svetske sile priznaju  Kosovo kao novu državu. Pitanje rešavanja Kosova prebacuje se u nadležnost Evropske unije, započinju i tehnički razgovori u Briselu, a od pre  pet godina i na najvišem novou, potpisani su neki od dokumenata i Briselski sporazum, kao najvažniji za čiji sadržaj javnost ne zna mnogo.

Od poraza Demokratske vlasti u Srbiji, nova vlast SNS sa svojim kolaicijonim partnerima počinje ozbiljno da se bavi pitanjem Kosova. Od tehničkog nivoa prešlo se na razgovore i pregovore na najvišem novou, što je rezultiralo potpisivanjem Briselskog sporazuma.

Ali, sve ono što je urađeno, pre svega je  išlo i ide u prilog jačanja državnosti Kosova. Malo ucenama koje su dolazile iz Brisela ili Berlina, često kao ultimatumi, zbog opredeljenja Srbije da bude na putu ka Evropskoj uniji, postignuti dogovori kao važeći dokumenti, i u to obavezujući, potpisivali su se zbog datuma, zbog otvaranja poglavlja, ali sve u svemu, rezultati su bili na strani Kosova i jačanja njene državnosti.

Jedinu obavezu koje je imalo Kosovo sa svojim prijateljima, bilo je formiranje Zajednice srpskih opština, koje se nije dogodilo ni posle četiri godine, a koje, ma koliko nas u Srbiji ubeđivali, neće imati ingerencije, kako se predstavlja, ako uopšte bude stvorena ta Zajednica.

Do kraja ove godine može se dogoditi da Srbija i Kosovo, kao dve posebne države potpišu na visokom novou obevezujući sporazum, o najpre normalizaciji odnosa dve države (jer se odnosi normalizuju između dve države, a ne sa samim sobom), a zatim će  iako ne tako brzo uslediti i sporazum o međusobnom priznanju, čime će Srbija i definitivno izgubiti 15 odsto svoje teritorije.

Tako će Evropa i Amerika staviti tačku na jedan izvor krize u regionu. Upravo Srbija dobija sve pohvale kao država koja je lider u Regionu, koja se zalaže za mir, saradnju i dobre odnose sa svim državama. Izvesnih problema ima sa Hrvatskom, a kada se reši pitanje statusa Kosova i ovaj deo regiona prestane da bude neurlagična tačka, pažnja će se usmeriti na ostale naše komšije u regionu.

Te priče o velikoj Albaniji, koje su dramatizovane u narednih nekoliko  godina neće biti ostvarljive, ali to nikako ne znači da se u jednom trenutku neće i o tome razgovarati, jer one se s vremena na vreme podgrejavaju iz Albanije i Kosova, i pojedinaca sa Zapada, kao i pojedinih stranih analitičara i eksperata za Balkan, a kako nailaze na mlaku osudu svih naših prijatelja, to znači da se planeri toga ne odriču.

Šta će biti sa jugom Srbije koje albanski politički prvaci nazivaju „teritorijom“ ili „oblast“, zavisi od toga šta će Srbija uraditi. Ako se odluči za lidersku poziciju u regionu i za očuvanje mira po svaku cenu, ovaj deo Srbije će biti u „klizajućem startu“ odvajanja od Srbije, a kada se u jednom trenutku to i dogodi, na bilo koji način, rešavanje pitanja ovog dela Srbije nastanjenog većinskim stanovništvom albanskog naroda, biće uz obavezno posredovanje zapada, koji će, samo se može iz iskustva govoriti zauzeti stranu, ali teško da će to biti srpska.

Tako će se pohvalama o liderstvu i mirotvorstvu i velikom ekonomskom napretku, zamagliti ono što se sprema, a obećava da se neće dogoditi, samo na rečima, a ipak se na javan ili tajan način, ideja o tome nije zatvorena, kao i sam proces.

Što se Kosova tiče bitka za suverenitet je izgubljena. U toku je izborna kampanja na Kosovu. Izbori su po Ustavu i zakonima  Kosova, kao države. Čak će se i glasovi brojati na Kosovu.

Srbi, kao državljani Kosova organizovali su se u šest  kolona, ali se  u Beogradu prednost daje „Srpskoj listi“, kao garantu očuvanja nezavisnosti i  srpskih institucija koje,bar kada je reč o onim najvažnijim, o kojima bi se  govorilo kao srpskim, a kojima se personifikuje prisustvo Srbije na Kosovu, nema.

I predstojeći izbori održavaju se po zakonima Kosova a svi izabrani Srbi, polagaće kao poslanici zakletvu republici Kosovo. Policija je u nadležnosti kosovskih institucija, Kosovo ima svoju carinu, svoj Ustav, svoje  zakone, lične karte, putne isprave, vozačke dozvole, registarske oznake, ukinuta je srpska mobilna telefonija, ima međudržavni pozivni broj, koji je već u registru, Kosovo ima ambasade na svojoj teritoriji i na teritoriji mnogih zemalja u svetu, član je svih političkih, sportskih i drugih organizacija, kandidat je za EU, a preostalo je da se formalizuje i pitanje zdravstva i obrazovanja u okviru Zakona republike Kosovo.

Na Kosovu, što se izbora tiče, a na kojima učestvuju srpski predstavnici, vlada potpuna neizvesnost. Vlada insistira da se glasa za Srpsku listu, koja je navodno jedina legitimna da brani interese Srbije. To se međutim, teško može ostvariti, a još teže da Srpska lista dobije svih svojih deset poslanika.

Izbori su podelili Srbe u više kolona, jedni su patriote koje će štititi Srbe i srpske institucije, kojih inače, gotovo da nema, a kao najvažniji argument je da će ova lista biti brana formiranju vojske Kosova, iako je kosovski general kosovskih bezbednosnih snaga, obelodanio da je bilo razgovora sa predstavnicima Srpske liste, ali da su oni postavili četiri uslova, koji nisu prihvaćeni, a jedan je bio da zamenik komandanta bude Srbin, što znači da je Kosovo blizu formiranju vojske, jer i sa zapada je poručeno da će se to svakako dogoditi, pogotovu što nema države bez vojske.

Kako će  srpski izabranici zakletvu polagati u kojoj se između ostalog kaže: „da će se angažovati za zaštitu i poštovanje ustavnosti i zakonitosti, za zaštitu teritorijalne celovitosti i institucionalnog integriteta Kosova…“ Postaje sasvim jasno da će se izborima, ma ko od srpskih kandidata bude u Skupštini Kosova, staviti tačka na suverenitet ove novostvorene države, te otuda neće vredeti „teške“ reči o Srbiji na Kosovu, suverenitetu, nepriznavanju i kompromisima u Briselu.

Kada je sve to tako, uz ogromnu podeljenost među malobrojnim Srbima, logično je pitanje šta je to što preostale kosovske Srbe tera, da se prosto grabe za bilo kakvu poziciju na Kosovu. To se može svesti samo u jednoj rečenici: korist za sebe. Novac u njihove džepove pristiže uglavnom sa dve strane  albanske i  srpske. Ova poslednja, nije uspela da uprkos raznim davanjima, kojima se inače jedinstvo ne kupuje, okupi Srbe oko jedne ideje, oko jednog cilja.

Ali kako  Beograd, čini se ima za jedini cilj Evropu, sve drugo je zapostavljeno, a u Briselu, uprkos čestim razgovorima u Beogradu, čini se kroji sudbina i Srbije i Kosova.

Sa albancima je situacija potpuno drugačija. Ne može se reči da tamo među političkim partijama teče med i mleko, da se one ne sukobljavaju.Ali, istovremeno ne može se reči da su one na različitim stranama kada je u pitanju osnovni cilj, a to je potpuno i bezuslovno odvajanje Kosova od Srbije. Tako misle i političke partije  i građani bez obzira kojeg uzrasta bili. Takvim jedinstvom ne mogu se pohvaliti Srbi na Kosovu, koji svakako ne misle isto što i u Beogradu, ali su postali potpuno nemoćni. Oni razmišljaju o opstanku, primanjima radnim mestima, ali i o budućnosti za sebe i svoju decu za koju će sutra tražiti posao. Oni koji svoju budućnost vide u republici Kosovo, masovno nostrifikuju svoje diplome, kako bi sutra, kao manjina imali radna mesta u institucijama republike po Ustavu i zakonima Kosova, na šta njihova matična država neće imati, ama baš nikakvog uticaja.

Bilo kako bilo jasni cilj kosovskih albanaca se ostvaruje. Oni nisu zabrinuti, što će kao građani druge države dolaziti u Beograd, možda i u potrazi za poslom, da ne govorim o tome da će se  albanski biznismeni sa Kosova pojaviti kao kupci u raznim privatizacijama, kupci obradivih površina, investitori i na drugi način, što će se javnosti možda predstavljati kao dobar korak i pokazatelj da „Albanci ne mogu bez Srbije“. Pa i ne mogu, novac briše sve granice, netrpeljivost i mržnju.

Pa i u skoroj prošlosti, neki takozvani Albanci koji su dolazili u Beograd po razne uvozno-izvozne dozvole, po raznu robu za Kosovo u Beogradu su hvalili Srbiju kao „svoju zemlju“, a pri prelazu na Merdare, gde je danas granica, pevali „Kosovo republika“. Uostalom za Kosovo su već opredeljena sredstva iz raznih Evropskih fondova, koja će početi da se realizuju odmah po potpisivanju obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Stoga, Srbija njima ne treba ni sa svojom prisutnošću na bilo koji način niti sa investicijama.

A sve dileme da je Kosovo deo Srbije, geografska celina, da njene institucije deluju, da će  nešto promeniti ZSO, biće, definitivno jasne, kada poslanici sednu u poslaničke klupe Skupštine republike Kosovo.

Izvor: Vidovdan