Рефик дао живот за спас 12 српских заробљника

Пише: Драган Бурсаћ

Знате ли ко је Рефик Вишћа? Знате ли ко је истински херој рата? Човјек из Завидовића, који се уписао у књигу људскости у име свих нас. Човјек који је спасио 12 других људских живота. Али, како и којих, е то је тек прича за себе.

Почетком августа 1992. године у завидовићку техничку школу из Зенице доведени су српски војни заробљеници. Дакле, радило се о људима који су се борили “са друге стране”, а не цивилима. Радило се о људима који су се борили у Војсци Републике Српске и који су (врло вјероватно) пуцали, не само по завидовићким браниоцима, него и по њиховима породицама. А доведени су у техничку школу и пребачени на спрат управо ради њихове заштите.

Постоје војне конвенције, постоје људски и морални закони, али постоје и људи који су склони освети.

Један од њих био је и Јасмин Виковић, младић коме су војници РС-а убили рођака на планини Клек, управо на подручју гђе су и били заробљени српски војници. Виковић је био у видно пијаном стању и зло се слутило у ваздуху. Врло вјероватно да 12 војника српских не би дочекали наредни дан да се у причу прстом судбине није умијешао Рефик Вишћа. Овај 37 годишњак, фудбалер, отац двоје ђеце и човјек, својим тијелом је стао испред пијаног Виковића и његовог осветничког “калашњикова”.

Рафал је запарао небо тог предвечерја 12. августа 1992. године. Кобни рафал, испотавиће се. Рафал који је са 22 метка однио живот Рефика Вишће, који је донио вјечну тугу његовој жени са двоје дјеце. Рафал је то уједно био и рафал живота, рафал који је дословно спасио 12 српских војника.

“Били смо пред улазом, ја сам изашао напоље када се Вишћа појавио, тада нисам имао пушку, али Вишћа је имао аутоматску. Јасмин је био на излазу око врата и знам само да му је Рефик рекао: ‘Баци пушку!’, и тада су обојица дигли пушке у зрак и било је само ко ће прије опалити. Рафали су се зачули, мене је рикошет погодио, а онда сам видио Вишћу како лежи погођен”, присјећа се једини свједок Шемсад Ћахтаревић.

Тек тако, у једном трену, зарад људскости, морала и поштења, нестало је Рефика Вишће. Нестало је бошњачког Срђана Алексића прије Срђана Алексића. Нестало је човјека који је спасио не један, него 12 људских живота, и то живота војника са супротне стране нишана, који би на готово сваком другом мјесту прошли много другачије.

Недуго потом, породица, жена и дјеца рахметли Вишће отишли су за Италију, да се више никада не врате. И да би трагедија била потпуна, име Рефика Вишће, 12 пута изнад имена Срђана Алексића, утонуло је у заборав. И трајало би то ко зна колико да поједини добри људи, истински новинари, какав је и Рашид Халиловић, који је, након деценија заборава, ову причу вратио у јавност.

Па опет, чини се да је јавност лијено, себично, егоистично била слијепа и на ову причу, и на Рефика Вишћу. Срђан Алексић, човјек, има своје улице, има тргове и пар булевара. И треба тако. И мало је то.

Него, шта то “има”, који то топоним краси име Рефика Вишће, једног од највећих хероја Босне и Херцеговине из задњег рата? Школа, трг, улица, позориште, фудбалски клуб… Ништа од тога. Па ни у Завидовићима се, због ситношићарских политичких превирања, не могу договорити да се по Вишћи зове пола улице. Да, добро сте прочитали, пола улице. Наиме, локална Социјалдемократска партија већ годинама се бори за ту половину улице.

О другим градовима у Босни и Херцеговини нити не помишљај. Свако са својим псима рата, са ратним профитерима, са камарилом оних који нису ни достојни носити име човјека, дакле свака средина се о себи забавила и шути до неба. Некада је и боље не мијешати хероја какав је био Вишћа са фукарама нашим насушним.

Но, има једна друга ствар. Поуздано се зна да је свих 12 српских бораца преживјело рат. Поуздано се зна, а то свједочи и Шемсад Ћахтаревић, да су му многи на ухо рекли већ тај дан, да су их дословно Бог и Вишћа спасили сигурне смрти. Па како је онда могуће да се нико од тих људи, у име људскости и захвалности, у име Рефика Вишће, није обратио било коме у Завидовићима са нужном потребом да се барем некако комеморира и обиљежи име хероја?

Просто је нељудски. Него вам је подарио тог 12. августа нови живот, буквално, и ви сте тога свјесни, а остајете без тунке захвалности и самилости. Може ли то бити? На жалост може. Па је тако Рефик Вишћа праведник само у очима Божјим и у очима појединаца, који проналазе и од заборава краду хероје рата. За све остале, он је непозната особа. И за оног убицу, који је нешто мало робијао, а онда, “због година и храбрости у рату, пуштен на слободу. Он је непозната особа, чини се и за 12 ондашњих српских војника и њихових фамилија, који се нити не труде, е да би одали почаст човјеку.

Рефик је, чини се, непознаница и за све нас, уморне и слијепе од устајале садашњости. А, видите, то је такав човјек. Да се поново роди, исто би направио. То разликује њега од 99 посто осталих.

Данас би Вишћа имао 63 године. Данас би се играо са унуцима. Био би добар дедо, једнако као што је био и добар отац и супруг. Намјесто тога, дао је свој живот и прилику дванаесторици непознатих људи са друге, војничке стране да се играју са својим унуцима. На овом свијету му је награда била смрт и заборав.

Извор: Тамо далеко

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: