Реаговање: Лажна слика Богића Ракочевића о црногорској сатири
1 min read
У новом броју београдског Књижевног прегледа (Година VI, број 7, фебруар 2015.) наишао сам на текст Богића Ракочевића „Провјетравање стварности„, поднасловљен „Фрагменти о јужнословенској сатири“. У том тексту, у његовом посљедњем пасусу, господин Ракочевић претендује да пружи слику о савременој црногорској сатири, наводећи имена и презимена једанаест црногорских савремених писаца, како он каже, „специјализованих за сатиру“.
Пише: Бојан Рајевић
Почнимо од оног што је позитивно: господину Ракочевићу најприје треба честитати на проналажењу толиког броја „специјализованих“, захваљујући којем констатује како је, ето, „тај књижевни облик довољно присутан у новијој црногорској књижевности и да се ваљано одражава његов континуитет“ и како је данас у Црној Гори „завидан број писаца чије дјело мање-више садржи сатиричне слојеве“.
Покажимо добронамјерност и укажимо на још једну позитивну особину Ракочевићеве књижевно-критичке дјелатности: Богић Ракочевић успијева, принципом ћораве коке, да убоде и по неко име које стварно одражава континуитет црногорске сатире. Тако је Ракочевић, ко зна како, будући да црногорску сатиру очигледно не прати, успио а се информише о стваралаштву Радомира Рацковића, Вељка Рајковића, Драгана Копривице, Владимира Мићковића и Илије Лакушића.
О монументалности његове неупућености у прилике са сатиром у Црној Гори данас, свједочи и то да Ракочевић, канећи да нешто каже о текућим приликама са сатиром у Црној Гори, дакле, о ауторима који активно стварају у тренутку док он пише свој текст, помиње и имена неких одличних стваралаца који су, нажалост, преминули, а да о томе нијесу обавијестили господина Богића Ракочевића.
Такав је случај са Владимиром Јовићевићем Јовом, који, ако је вјеровати Ракочевићу, ствара и у данашњем књижевном тренутку, иако нас је напустио 2011. године.
Осим тога, Владимир Јовићевић Јов је, и док је био жив, стварао у Београду, као што и данас у Београду стварају одлични Саво Мартиновић и Веселин Лари Мишнић. Ракочевић то намјерно избјегава да напише, а ја на ове биографизме подсјећам због тога што Ракочевић у свом тексту упорно тежи да говори о сатири у Црној Гори (!) и у данашњем тренутку (!).
Претпостављам да би због тога што њихово стваралаштво настаје у Београду, Ракочевић и ове ауторе одстранио из хоризонта и тог свог ионако плитког занимања за црногорску сатиру, али да то не би учинио, ваљда се присјетио њиховог црногорског поријекла.
Ракочевић је, неспретно покушавши да прикаже стање у црногорској сатири, пропустио да помене имена два црногорска аутора који су за претходних пет година награђивани на најпрестижнијем фестивалу сатире на подручју Балкана, београдском Сатира фесту.
Тако је Дејан Тофчевић у посљедњих пет година, у најјачој могућој конкуренцији, успио да добије двије награде „Вук Глигоријевић“, и то у двије сатиричне области: за афоризам и за кратку сатиричну причу, али није успио да завриједи пажњу књижевног критичара по службеној дужности, господина Ракочевића.
Име и презиме другог црногорског сатиричара који је награђен на овом престижном међународном фестивалу нећу саопштити. Умјесто тога, опет са добром намјером, дајем домаћи задатак господину Ракочевићу да то истражи да би се боље информисао о приликама у црногорској сатири.
Разумије се да су оба ова аутора чија имена Ракочевић пропушта да примијети у свом „сагледавању“, веома ожалошћени тиме што их Ракочевић не примјећује. Када би их, неким случајем, Богић Ракочевић примијетио или, не дај Боже, уврстио у најбољих десет сатиричара у Црној Гори, њима би то значило много више од тога што је њихово стваралаштво примијећено од стране жирија којим је предсједавао најбољи афористичар на свијету, Александар Баљак.
Господину Ракочевићу се може и мора замјерити због тога што се упустио у писање о црногорској сатири, а да претходно није довољно истражио ту по обиму, како ће и сам увидјети (двије реченице након што констатује постојање завидног броја писаца), недовољно развијену област.
Једна мала дигресија: морам да примијетим да такав начин необавијештеног писања код Ракочевића није нов. У једном тексту, он је сам скрушено признао да је о књигама црногорских аутора (за које, опет, знамо колико су бројне), а о чијем издавању често одлучује, као члан разноразних комисија Министарства културе Црне Горе, обавијештен, али да их довољно не познаје. У истом тексту, Ракочевић је признао да рукописе тих књига које стижу на конкурсе о чијим исходима и сам одлучује, не чита, него само листа.
Разумије се да није моје да овом страственом листаоцу одређујем шта ће чинити с књигама које му, изгледа – искључиво због службених дужности, долазе до руку, али мислим да би ваљало задржати добру праксу да они који претендују да описују и вреднују и поједине књиге, а камоли читаве књижевне области (ма колико да су развијене), као што је црногорска сатира, прво прочитају књиге, па онда о њима пишу ако баш имају такву нужду, умјесто што и за информације о броју поглавља појединих романа које треба да прикажу имају потребу да цитирају ауторе који су књиге о којима они пишу – претходно и прочитали.
Није ми тешко да претпоставим због чега Ракочевић мисли да је сатира, као књижевни облик, „довољно присутан у новијој црногорској књижевности“ – сигурно због тога што Ракочевић и њему слични увиђају да синекуре које уживају не би уживали, да су критички дух и сатира присутнији у Црној Гори. Јасно је, такође, и да Ракочевић пише да се континуитет сатире у црногорској књижевности „ваљано одражава“ само због тога што данас једва да се одражава, и то у стваралаштву, у врх главе, пет црногорских писаца сатире.
Ракочевић, очито је, спада у оне књижевне критичаре за које је добра само она сатира, у којој се кафанскомиљеовски тематизују жене, дјевојке, Бог, љубав, флора, фауна, а само она љубавна поезија која је инспирисана ликом вође и партијом. (Ријеч је о оној врсти поезије која је књижевни пандан недавном сликарском пројекту у Драговољићима.)
На крају, остаје отворено питање за Министарство културе Црне Горе, као и за министра који тек треба да дође: колико дуго ће још о стању у црногорској књижевности бринути и у свим одреда жиријима за књижевне награде сједјети, избјегавати да читају, а одлучивати људи који су свему оданији и посвећенији прије него књижевности и незналице које књиге листају само по службеној дужности?
(аутор je професор књижевности и сатиричар)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Аферим!
Поштована Редакцијо, уважени Суграђанине, ја нијесам ни на који начин желио да било кога повриједим, не пада ми на памет тако нешто ни када се ради о непосредном противнику у било ком смислу. У питању је само необавезујућа допуна као што и ви чините… Знам,такође, да и Ви то знате: аутори су као дјеца, лако се повриједе кад (не)оправдано бивају изостављени, заборављени, заобиђени и сл.
Ја сам увјерен да веома уважени: проф. Рајевић, г. Паповић или Ви, рецимо, имате снаге и знања да сачините посебну књигу, монографију, антологију и сл. о сатири у Црној Гори.То је насушна потреба и ако ова наша „полемика“ буде у том смислу благородна иницијација – можемо се осјећати задовољнима. У том смислу моја скромна помоћ и пуна подршка не могу да изостану.
Уосталом, па ово је само непрентенциозан ад хок. коментар и наравно да листа може и мора да се настави. Моја је првенствена намјера била да наставимо и листу сатиричара и листу непатворене човјечности којој сатира у многоме доприноси жигошући мане друштва, али и појединаца који се у њему налазе на помраченој страни стварности.
П.с. Не знам да ли сте примијетили три тачке (…) на крају мог текста? Још једном захвалан на подршци и разумијевању – Перивоје Поповић
Перивоје, а Блажо Паповић? Листа може и да се настави, али никако не можемо дати себи за право да прозивамо Рајевића због непотпуног списка. Имате прилику, сједите напишите текст и пошаљите Инфорсу, Дану, Српским новинама,..
Очекивано је од Вас господине Поповићу да похвалите изванредан текст овог скромног младог човјека великих домета. Уједно честитке драгом суграђанину на изванредном, одмјереном, али бритком тексту.
Поштовани г. Рајевићу, а Момир Војводић,Баћко Милачић, Андрија Маркуш, Милица Паповић, Јован Ераковић из Бањана, Веселин Брновић, Предраг-Пеђа Мартиновић…
Poštovani gospodine Perivoje,
Da li ste sigurni da Vaš komentar treba meni da bude upućen? Ja u ovom portalskom članku nijesam ni pretendovao na sveobuhvatan zahvat crnogorske satirične scene, ali Bogić Rakočević u svom tekstu jeste. Sva imena i prezimena koje navodite on je izostavio u svom tekstu. Kao što vidite, ostaje nejasno i Vama i meni kojim se kriterijumom rukovodio. Da je pomenuo imena o kojima govorite, ja bih se odredio i u odnosu na njih sasvim jasno, kao što sam to (nadam se) učinio i u odnosu na one koje pominje. Evo tog teksta: http://www.alma.rs/knjizevni-pregled/broj07/kp02.html
Поштовани млади колега Рајевићу, овај коментар, као ни било шта с моје стране нема намјеру да Вас повриједи нити да оспори. Изузетно цијеним и цијелога туробнога живота инсистирам на слободоумљу – посебно код младих посленика и посвећеника јавне ријечи. Говорио сам у скромном коментару само о ствараоцима – сатричарима чија су ми се имена наметнула док сам читао Ваш бритки и истинити текст. Има ту и пошивших, нијесам споменуо, а управо ми навиру бројна Сјећања на Гара Јовановића, рецимо, Драгишу Маџгаља, Ратка Делетића итд.итд.итд.
Намјере су моје часне, Бога и сопствене патње у данашњој стварности, позивам за праведног свједока! С поштовањем и оданошћу Перивоје Поповић
Dragi Perivoje,
Nijesam ni osjetio u Vašem komentaru namjeru da povrijedite, ali sam prepoznao da se nijesmo najbolje razumjeli. Ja sam za povod svog članka uzeo Rakočevićev tekst i određivao se samo na osnovu onog što u njemu stoji. Dejana Tofčevića sam morao da pomenem kao primjer jednog od kvalitetnijih autora koji stvaraju u Crnoj Gori, a nijesu pomenuti u Rakočevićevom tekstu. Ja nemam stomak ni da saopštim razlog zbog kojeg ga je, pretpostavljam, Rakočević izostavio, a Rakočević se očito ne gnuša da se prilikom vrednovanja književnosti oslanja na kriterijume koji, očito, nijesu baš čisto književni. Time je zgriješio i prema onim autorima čije je stvaralaštvo istakao. Čisto sumnjam da bi bilo ko od njih imao razloga da bude previše ponosan kada bi znao da Rakočević njihovo djelo primjećuje ne zbog književno-estetskih kvaliteta u njemu, nego iz kriterijuma koji su opštepoznati, ali se, iz razloga meni jedva razumljivih, prećutkuju čak i od strane onih koji su oštećeni. Isto je, razumije se, i sa drugim književnim oblicima.
Уважени млади професоре, да поновим оно што сам рекао цијењеној Редакцији и Суграђанину – покренули сте велику тему, познајете стваралачке путе и распућа, крените – и ето књиге, ето свеобухватне панораме сатиричног исказивања у Црној Гори.
Некада је била Домановићева Страдија само у његовом окружењу. Сада је то постало начин живота у Црној Гори. Рај за сатиричаре у паклу за недужне. „Маровићи ( + Nečegovići ) изнесу више, него што сви Црногорци извезу“ – Блажо Паповић; “ Издајем земљу на погодној локацији!“ – Владислав Влаховић; “ Кога нема, не може бити посланик!“ – Антон-Дудо Заковшек, итд.итд. Срдачно и за ноћас коначно – Перивоје Поповић
Богић Боги Ракочевић професор је српског језика и врло ангажован на плану личног, животног комфора. Као што неко помену знање имање, истина Богић је у младости радио разне послове, али није крао и ту му се мора одати признање. Богић се прихватио послова које нико није хтио да ради, јер су наводно држали до образа и струке. Богић је одлучио да је, у времену у којем живимо, много поштеније да пише по раџби него да лопужа кроз продавнице и бутике. Богић ће да напише текст за ЦКЛ, да гласа као члан жирија за кога му се каже, рећи ће и коју апологетику за Господара, пљуцнуће по Србима и опозицији, али Богић никад неће украсти паштету.
Мислим да не можемо наћи још једног дукљанског скрибомана који чешће помиње Бога, Оца и Сина и Свето Тројство. Очигледно је Ракочевић разапет између своје савјести и дебелог цријева па мисли да ће му бити опроштено призивањем Господа. Ово је још један примјер гдје је придјев медиокритет ипак хипербола.
Odavno nisam pročitao bolje razbijanje režimskih satrapa kao što je Bigić Rakočević, Sjećam se ovog nesretnog izdanka čestite Morače dok je vodio neki program ala znanje imanje, a ubrzo nakon toga, nekim čudom, obreo se u kulturi. Piše „pjesme“ a evo jedne antologijske koju je posvetio ženi.
ŽENA SA MOG ZIDA
Često noću
Ženu sa mog zida
Moji pijani drugovi
Dugo, dugo dodiruju.
Nedavno sam je premjestio
Na drugi zid.
Imam utisak
Da joj nije svejedno
Što joj je mjesto
Poslije toliko pipanja
Ostalo
Božanski čisto.
ŽENA SA MOG ZIDA
Često noću
Ženu sa mog zida
Moji pijani drugovi
Dugo, dugo dodiruju.
sta li je mislio moj dobri,da je lijepa ,ljubomora,ili ko mu ga zna da mozda ne on….u !