Андрић и Луције

Распитивао сам се годинама, и ниједан српски писац није знао да ми каже о каквом се то суштински радило ритуалу – али да је управо ритуал по сриједи упућује све што се о Андрићу и Луцијама, или „Луцијама“, могло да сазна…

Фотографија из књиге „Иво Андрић – Живот“, Радован Поповић, Југословенска ревија, Београд, 1989, стр. 79.

Једна од ријетких фотографија која одише масонском симболиком приказује дјевојку која с вијенцем од упаљених свијећа на глави у Стокхолму децембра 1961, Андрићу (поред кога је његова Милица), честита Нобелову награду, нудећи га колачићима у облику сунца. Ако је на латинском луx свјетлост, што јесте, Луције су оне које свјетлост носе или приносе. Коме? Па човјеку који је, ушав међу слободне зидаре, слободном вољом одлучио да „трага за још свјетлости“, чему браћа уједињена у завјету да ће чувати тајну иницијације – све вријеме теже.

 Свечани ручак поводом доласка Луција; хотел „Бока“, Херцег Нови, 1962. Андрић по средини десно. Из колекције Миодрага Габа Голубина.

Поводом 40-годишњице од смрти (Андрић је умро 13. марта 1975. у 82. години), ваља казати како до овога тренутка нико није објавио да су Луције обишле Андрића још једном.

Седам дјевојака, седам лијепих, витких, веома сличних, плавих Луција, налик Брижит Бардо у најбољим годинама, дошле су Андрићу у госте, овога пута до његове морској резиденције.  И сам бих волио да сазнам откуд оне у Херцег Новом? Података о свечаном ручку у сада већ митском хотелу „Бока“, Луцијама и Андрићу у част – нема.

Луције, и Стево Драшковић, предсједник Општине Херцег Нови, парк хотела „Бока“, Херцег Нови, 1962. Из колекције Миодрага Габа Голубина.

Само су чудом до данас опстале двије фотографије као свега два доказа о томе како се свјетлост може да поигра, и са фото-папиром и са историјом.

Sit tibi terra levis: нека је нашем једином нобеловцу лака земља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: