Размишљање о Влади
1 min read
Војин Калпачина
Пише: Војин Калпачина
Верујући у мандатарево божанско у њему, врло смирено предлажем понешто себи и другима као тему за размишљање. После идеје о Савету владе сада ћу рећи шта бих ја прво урадио да имам легитимитет који има најлегитимнији до сада. Он је ту доспео Божјом промисли, благословом Св. Василија Острошког и уз помоћ благопочившег Митрополита Амфилохија. Слажем се са концептом Владе, поготово што ме додатно у то уверава чињеница кад видим од кога долазе критике. Најжешћи критичар је бивши реформиста Анте Марковића и припадник секте Г17плус. Свака изговорена реч тог великог Црногорца је признање Влади у формирању. Ја као заљубљеник у српски и Његошевски народ, народ са литија знам да властољупци и халапљивци на функције немају баш много заједничког у моралном смислу са оним Божјим народом који нам је донео слободу. У праву је брат Здравко што више поверења има у Дритана (још ако му је дао бесу) од свих оних српских представника који су 30 година губили све изборе.
Без обзира на све познато у погледу нерегуларности немогуће да нема кривице у њима. Замерају мандатару зашто је узео зета за министра финансија. Па то бих исто урадио и ја да сам на његовом месту јер имам изузетно паметног зета који је адвокат у Лондону а немам баш поверења у наше удбашке правнике који су служили свим варијантама комунистичког режима и судили за вербални деликт и деликт мишљења. Иначе, млади министар финансија може да се похвали да је из Пљеваља, краја честитих домаћина који се диче једним од најлепших манастира, манастир Св. Тројице и једном од највећих и најлепших џамија и најбољом гимназијом из времена СФРЈ.
Него да се вратим на први потез који бих ја повукао након формирања владе. Наравно, тај први потез би био посета Бриселу. Београд може мало да сачека. Поготову што се ништа значајно не може поправити у односима двеју земаља док траје мандат актуелног црногорског председника, који каже да очекује коректну кохабитацију. Он не разликује добро појмове па принудну сарадњу назива кохабитацијом. Могао би то да му појасни одлазећи трагикомични премијер. Јако ми се свиђа изјава мандатара што је за еволутивне промене, јер супротно од тога су револуционарне, а знамо шта то подразумева. Када би судили по изјави председника Србије нова влада ЦГ нема шта да поправља јер су односи савршени. Откуд онда протеривање амбасадора? На препоруку заједничког ментора о повлачењу одлуке о протеривању амбасадора „стручњаци“ из озлоглашеног режима се дрзнуше да критикују ментора, не поштујући препоруку. Изгледа да још не схватају да им је бивши заштитник окренуо леђа. Што се мене тиче, Србији у овом тренутку и не треба амбасадор у ЦГ. Шта ће Србији амбасадор у држави која је признала Космет, још када знамо ко му даје агремане, да се најежиш. Шта ће нам тај циркус а и протерани амбасадор је познати конвертит. Кад још знамо да је поред председника идеалне односе између братских држава креирао бивши „елоквентни“ министар иностраних послова који не може да састави две простопроширене реченице и који пева и фалшира на државним вечерама, где се учесници из разних земаља ишчуђавају, смејући се и њему и нама.
Мандатар са највећим легитимитетом има огромну одговорност према народу. Зато мора да повлачи мушке потезе. Пошто је ЦГ већ у НАТО-у, а вероватно врло брзо и у ЕУ и да све законе донесе по њиховим стандардима, ја бих њих замолио у име народа да најдиректније учествују у успостављању целе државне администрације. Такво управљање би довело до мирног раскида са комунистичким антицивилизацијским системом вредности. Још бих замолио Европу да обезбеди пуну примену тих демократских закона по којима би сви који су злоупотребили службени положај добили заслужене казне. Правоснажне пресуде по демократској процедури су једино што треба да се деси. Нема никако револуционарне правде без обзира на наша дугогодишња страдања. Не смемо да се служимо никако њиховим средствима. Са присуством Европе сваки потез добија на значају.
Сви тежимо европским интеграцијама и нема ко да нам замери. Чак ни наша мајка Русија и руски Цар се неће љутити, јер и они сарађују са том истом Европом. Послушаћемо и аманет Св. Петра Цетињског и Његоша “ молите се Богу и држите се Русије“. Уз помоћ Европе коначно бисмо добили прави закон о слободи вероисповести, закон о пореклу имовине, закон о лустрацији… Добили бисмо и прави европски, демократски изборни закон који би довео до првих слободних избора, што је основ демократије. Тада би се створила права слика о односу снага на политичкој сцени и ко су прави демократски представници одређених народа. Неће нас више представљати представници пропалих идеологија, људи под заклетвом Удбе, експоненти сттаних обавештајних служби. ЦГ мора да постане оаза посебности као што је то била у Отоманско време. Морамо се мирити јер ЦГ је подједнако држава свих нас а не као до сада, када су сви они који су критиковали власт проглашавани за анти-државне елементе, јер за њих је држава исто што и партија. Нека сви верују по свом осећају, нека сви искажу свој политички и истроријски став, али нека једнако поштују и мишљење других.
Можете ли замислити кад Европа личним увидом схвати да ми рођени у ЦГ немамо њено држављанство како ће реаговати. Па то нема ни у Мауританији. Социолози ће моћи да проучавају ниво поремећаја свести властодржаца који су ускратили грађанима права стечена рођењем. Нова влада треба хитно да ради на стварима од интереса грађана и Србије и ЦГ те и тај ниво сарадње треба унапређивати, да ли билатерално или кроз мини-Шенген. Влада ће уз помоћ Европе, ако може по убрзаном поступку, направити светски бум. Председници нека уређују своје односе у приватној режији пошто су то њихове приватне државе. Замислите председника Србије који каже да има најбоље односе са црногорском администрацијом, а сви знамо да је та одлазећа номенклатура признала независност Космета тј. дела државе чији је он председник. Зато направимо праву владу која ни по чему неће личити на стару. Не обазиримо се на демагошке приче у скупштини, које су ти говорници изучили по пленумима, конгресима и комитетима једине партије и који су довели најлепшу државу на свету до очаја.
AMIN