Ратко Булатовић: Сећање

Аутор: Ратко Булатовић

Проф. др Ранко Никичин Булатовић
1943 _ 2021

Нико није мртав док га не забораве, а овај Горостас из Горњих Роваца се никада не може и не сме заборавити!

Рођен на Видовдан 1943. године у часној и честитој кући Никице Нова Богданова у витешком ровачком племену, овај великан, човек посебног соја и кова, преселио се у вечност уочи Ивањдана 2021. године у вољеном Београду а заувек се вратио и настанио, по сопственој жељи, у завичајна Горња Ровца уочи Петровдана, где је одлучио да векује.

Захвалан сам Богу и судбини што су ми подарили срећу да преко три деценије припадам кругу његових најближих пријатеља.

Колику је љубав у свом великом срцу гајио према Ровцима и Ровчанима, колико је размишљао о људима у сваком времену и на сваком месту, колико се бавио вечито живим и вечито горућим питањима смисла људског живота, говори и његових шест књига које је написао, пошто се отиснуо из сфере своје уже научне области и научних достигнућа из филозофије, педагогије, психологије, андрагогије и других сродних наука.

Наслове тих шест књига наводим оним редом како су објављиване:

О Ровцима и племену моме
Да је више приче

Ровчанин Ровачки
Измучене приче једног од њих

Ровачке слике и неприлике
Понешто о понечему

Свеједно о чему

Прибелешке без наслова

Не дирајте дете

На промоцији прве од ових шест књига О Ровцима и племену моме, у Дому културе у Колашину, на којој сам био присутан, познати професор из Подгорице Саво Марковић је између осталог рекао:
“ Ово је књига коју треба као Библију носити у џепу, треба је држати на ноћном сточићу поред кревета, треба јој се често враћати и из ње стално нешто учити.“

Многи су се утркивали да буду у његовој близини, у његовом друштву, у кругу његових пријатеља.

Дружио се са академицима, са колегама професорима, са највећим писцима, песницима, сликарима и музичарима његовог доба, али и са жестоким момцима са ужареног београдског асвалта као и са малим обичним људима са периферије и маргине друштвеног живота.

Профа ( како смо га сви звали) је волео друге више него што они воле себе саме, није остављао људе ни када су у најгорој несрећи, у њему се преплитала хармоничност људског и божанског.

Никада није говорио лоше ни о најгорим људима, мрзео је ружне и горке речи да не би упрљао уста и своју чисту душу, јер, „ко се дотакне прљавог предмета он упрља своје тело, а ко се дотакне прљавог човека, он упрља своју душу“, како на једном месту рече велики песник Јован Дучић.

Ако би неко у његовом присуству почео испаљивати отровне стрелице мржње, пакости, зависти, злобе или било које грубе увредљивости према некоме, прекидао је разговор речима: „Пи’ сердаре, грдна разговора“, и окретао би причу на другу тему.

Такав је био!

Красиле су га најбоље, највеће и најлепше људске врлине и особине:

Побожност, мудрост, лепота и доброта душе и срца, поштење, честитост, часност, господственост, шармантност, отменост, правдољубивост, истинитост, племенитост, срдачност, учтивост, скромност, незлобивост, људскост, несебичност, достојанственост, трпељивост, издржљивост, непоколебљивост, искреност, широкогрудост, верност, саосећајност, дарежљивост, поузданост, пријатност, оштроумност, даровитост, дружељубивост… и многе друге сличне, овде не наведене.

Дочекао је старост, али не дубоку, а у њему се никада није исцрпла љубав. Волео је светске метрополе, волео је живот, људе, кафане, волео је планине, шуме, брда, долине, птице, цвеће и све добро и лепо што су Господ Бог и мајка природа саздали.

Волео је божански звук гусала, а и сам је знао одлично да гусла и пева уз гусле.

Једне прилике на Слави код свога брата академика Матије Бећковића где су били највећи српски умови тога времена, академици, књижевници и сликари, Профа је узео гусле и почео ону чувену народну јуначку песму, Смрт Смаил_аге Ченгића.
Настао је тајац, сви су га са одушевљењем слушали. Профа је негде на половини песме застао, да не би’ одужио и одложио гусле. Међутим, пришао му је велики Борислав Михаиловић _ Михиз, клекнуо на колена, склопио руке и рекао: “ Молим те професоре, настави даље, док посечемо главу силном Смаил_ аги“. Профа је, наравно удовољио Михизовој жељи.

Живео је скромно, материјалне ствари га нису интересовале а његово највеће богатство су биле књиге.

Своју личну библиотеку, преко три хиљаде књига из области филозофије, психологије, педагогије, и андрагогије, то своје бесцен благо поклонио је, по благослову блаженопочившег Митрополита Амфилохија славној Ларви Немањића _ Манастиру Морачи.

Ту своју жељу да књиге дарује манастиру Морача остварио је за живота. Гледао сам га како са усхићењем и радошћу пакује књиге у картонске кутије, али је и то своје богоугодно дело „сакрио под камен“, о томе није ништа записао, али то пише на небу.

Живео је побожно и отишао је побожно!

Већина људи напушта овај свет са болом и ужасом, а наш Профа је отишао тихо, без крика и јаука, његов овоземаљски живот се угасио неосетно као свећа.

У предвечерје, петог јула 2021. године нечујно се искрао из овоземаљског живота.

Одлазак за нашег вољеног Профу није несрећа, јер је отишао у рајске вртове, али јесте за оне које је оставио, за његову велику и дивну родбину, за његову верну и до краја одану Бранку, за његове бројне праве, искрене и истинске пријатеље у које убрајам и себе.

Профа није умро, јер како рече велики Црњански: „Смрти не постоје, постоје само сеобе“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: