• Култура

Рајко Петров Ного: Данас је главно бити онај који ниси

6 година ‎ ИН4С

Бити тај који јеси — у томе је цијела ствар. Толико је већ оних који нису и ја им нимало не завидим. Презирем их, каже награђени пјесник Рајко Петров Ного

Рајко Петров Ного, Фото: Новости

Не много по добијању награде „Иво Андрић“, коју му је додијелио Институт за књижевност из Андрићграда, пјеснику Рајку Петрову Ногу припало је још једно признање — награда „Јелена Балшић“ за 2019. годину, које му је свечано уручено у просторијама Српске књижевне задруге.

У образложењу одлуке жирија између осталог се каже да је лауреат не само плодотворни писац, већ и „посвећен, усправан и достојанствен човјек“.

По свечаном уручењу, још видно узбуђен због снажних ријечи којима је окарактерисано његово стваралаштво, Рајко Петров Ного, говорећи за Спутњик, не крије сопствену тронутост.

„Ја мислим да су се духовни људи који о овоме одлучују мало препали да им не умакнем, па су зато пожурили да ми додијеле ове награде“, каже Ного.

„Ја сам данас био тронут и тешко сам уздржавао сузе, јер — што рекао Стеван Раичковић — што старији, то лакши на сузама. Стеван ми је говорио да он плаче и на реклами. Ја се надам да нећу стићи до тих година да плачем на реклами. Али данас су казане крупне ријечи и ако је пола од тога тачно — ја сам своје завршио. И могу мирно да одем тамо гдје сам наумио.“

Опјевајући личне, али и удесе народа коме припадате, деценијама сте били „недремано око“ српске поезије, како се и зове једна ваша пјесничка књига. Шта је било болније опјевати: личну или колективну невољу?

— У младости, поготову у дјетињству, било је разумије се, теже ово лично, а у зрелости — ово друго, национално. Када је седамнаестоглава аждаја кренула на нас и када нас је бомбардовала и скоро уништила, чије посљедице имамо и данас, гдје су нас милосрдно запрашивали обогаћеним уранијумом, ја сам се тада демонстративно шетао по Бањици, док су они бомбардовали. Знао сам да ме неће погодити, јер ми није било још дошло вријеме. Имао сам још да урадим штогод. Сад већ немам такав осјећај, то да има шта да урадим…

Да ли Вас је можда и онај Ваш наслов „Не тикај у ме“ штитио од тих милосрдних бомби?

— Није искључено. Тај запис са стећака у књизи сам разиграо у разним правцима. А он је елементарно значио: људи су мислили да су се наши стари под те стећке закопавали са златом и драгуљима, па су раскопали гробнице не би ли то нашли. Отуда је то упозорење „не тикај у ме“.

Рекли сте једном: „Тај сам који јесам, не мијењам земљу, не мијењам језик, не мијењам жену…“. И даље ништа не мијењате, упркос искушењима. Колико Вас је то коштало?

— Није ме коштало, испуњавало ме је задовољством. Бити тај који јеси — у томе је цијела ствар. Ми имамо сад цијелу ову ситуацију у којој је главна ствар промијенити свијест и бити онај који ниси. И толико је већ оних који нису и ја им нимало не завидим. Презирем их.

Они неће стићи у наставак књиге „Запиши то, Рајко“, али колико је оних који чекају да буду дио те Ваше приче?

— Што год пишем, пишем малко разроко. С једне стране је оно о чему пишем, али ту је и оно друго поред, на што би се могло односити. Поезија је увијек двогуба. И вишесмислена. Ко активира те слојеве може у неком тренутку да буде и задовољан. Ако тако чега има — задовољних пјесника.

Шта је било најболније да се стави у сонет, која истина до које је дошла Ваша поезија се највише опирала да се смјести у стихове?

— Највише се опирало када сам покушао да направим сонет о невесињским јединцима, о њих седамдесет погинулих у митровданској офанзиви. Сад замислите седамдесет јединака које је онај високи Јединац повукао ка себи. И ставио их с десне стране себе. Уз грчку помоћ ту су направили цркву и њихова имена уписали у крипти. Тај број имена је био неподношљив. И ја о томе ни данас не могу говорити…

Прочитајте још:

Ђурановић превазишао себе: Фалсификовану фотографију „српске окупације“ назвао оригиналом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: