Крајње је вријеме, ако хоћемо слободне изборе у 2018. години, да се организују ненасилни, континуирани, општенародни протести, оцијенио је у интервјуу за „Дан“ члан Предсједништва Демократског фронта Бранко Радуловић.
Бојкот парламента је, сматра он, неопходан, али не и довољан модус заједничког дјеловања опозиције.
Како оцјењујете актуелну политичку и економско-социјалну ситуацију у Црној Гори?
– Црна Гора никад није била у већој кризи и никад није била већа неизвјесност око епилога. Кризаје јача и од оне у временима великих ратова. Ломови су тада били интензивнији, али су сагласје, потенцијали, циљ, рјешења и будућност били много јаснији и израженији. Данас је криза и на менталном и на духовном и на материјалном плану. Опште лудило. Заглушујућа бука површности, незнања и обмана. Оркестрирано. Лаж, кукавичлук, бешчашће, користољубље и лични интереси су у пуном сагласју. Крећемо се у негативном смјеру, губи се драгоцјено вријеме, једна за другом нестају, или постају све мање, претпоставке за изградњу другачије Црне Горе. Не испуњавамо ниједан од 12 критеријума модерног демократског друштва, а неке ћемо тешко икада испунити. Први пут не видим јасну свјетлост на крају тунела. Бојим се да ћемо заувијек остати мали и са лажним идентитетом. Тада ће ово само бити територија која ће се звати Црна Гора. Рјешења су јасна, ко их види, види, ко не види, има проблем. Прво, треба нам знање, које се не купује на пијаци. До њега се долази дугим процесом, великим одрицањима и улагањима и друштва и појединаца. У свијету нема јединствених рјешења, свака држава има своју причу. Транзициони процес је вишефазан. Пријевремени слободни избори на свим нивоима, побједа демократских снага, ревизија и преиспитивање учињеног и пуна одговорност јесу основа на којој треба примијенити савремени модел динамичне изградње Црне Горе као демократске, економски просперитетне и социјално праведне државе свих грађана. Вријеме почетка и динамика транзиционих процеса од пресудног су значаја. Сваки дан је сад скупљи од живота. Носилац процеса мора бити елита у политичким, цивилним и уопште интелектуалним структурама. Мора постојати уистину квалитетна алтернатива овој и оваквој власти, овој и оваквој Црној Гори. Ту лежи основни проблем.
Кажете да постоји проблем, а да ли има и одговарајућег рјешења?
– На велику срећу, рјешење постоји. Одговорно тврдим да нигдје на једном мјесту нијесу усаглашени пресјек стања и оптимална рјешења као у програму ДФ-а. Све што је најбоље у свијету, а примјењиво у Црној Гори, понуђено је у нашем програму. Говорили смо и говорићемо: добродошао је ко год жели а може допринијети унапређењу програма. Ово би свака држава знала да цијени. Нажалост, код нас то није тако. Чак није у питању само режим, него и неки који су наводно антирежимски.
Неке режимске слуге тврде да немамо ни програм. Срамно. Продају Црну Гору за своје ситне привилегије. Последњу парламентарну кампању ДФ-а је носио тај програм. Зато смо и најјача опозициона снага. Изгледа да је основни проблем залагање ДФ-а за ревизију и преиспитивање прошлости. Очито да је било доста сарадника ДБ-а и да су се многе привилегије стекле на нелегалан начин. Главни проблем је елита, наш договор и акција. Јасно је да постоје центри моћи и усаглашено дјеловање појединих структура и лични „репови и интереси који условљавају и опструирају пуни договор и хитне активности.
Постоји низ платформи о дјеловању опозиције. Да ли је могуће све то усагласити?
– Да, било је платформи и платформи и услова и услова за заједништво, или наводно заједништво. Неки неће, други су обећали па заборавили, трећи условљају немогућим. Мало је спремних за жртву. Демократски фронт је почетком 2016. године понудио платформу за излазак из политичке кризе и фер и слободне изборе. Умјесто са нама, многи одоше са Ђукановићем, уништише велику шансу коју смо створили и дадоше легитимитет покраденим изборима. Након избора смо опет понудили нову платформу за даље дјеловање, која је садржала демократске протесте као важан облик дјеловања. Нико није хтио то да прихвати у том моменту, уз изговор да ће то учинити за неколико мјесеци ако режим не одреагује. Прође осам мјесеци, а све је остало исто. Недавно је СДП путем медија понудио манифест са чијом садржином нијесмо имали прилике да се упознамо. Преговарање са наводно здравим дијелом ДПС-а и субјективна квалификација о томе ко су тзв. прогресивне снаге може се квалификовати само као већ виђено и као селективна транзиција. Став Демократа да је бојкот довољан, да су спремни да чекају 2020. годину и да би, уколико ДПС прихвати „узми или остави услове, прелазну владу чиниле нестраначке личности, нешто је наивно или можда врло прагматичано са њихове стране. Јуче је Абазовић поновио свој давно изнијети став до фер избора ако треба и протестима. Па шта чекаш? Немој и овај пут да то буде само реторика. Хитно организујмо састанак лидера цијеле опозиције. Господо опозиционари, у памет се! Нестаје Црна Гора! Није вријеме за чекања и за личне интересе. Наша мисија, наша обавеза, наша ријеч је да бранимо и градимо Црну Гору. Зову нас грађани, зову нас све већи проблеми и све мање прилике. За неслободне и покрадене претходне изборе и за то што до сада немамо датум поновљених избора крива је опозиција која није прихватила наше бројне позиве да нам се придружи и да организујемо мирне протесте и да тим демократским притиском натјерамо режим да прихвати наше демократске услове. Као што се ради свугдје у свијету.
Шта ако остатак опозиције не прихвати протесте, а власт остане при својим ставовима?
–Чекаћемо до јесени. Тада ће ДФ имати нову активност. Сигурно нећемо гледати ово сулудо убијање Црне Горе, наш прогон и ову перверзију. Бићемо јасни према свим актерима, неће о нама лажну слику кројити поједине интересне групације. Између нас и народа неће бити више зидова и филтера које нам други граде. Остаћемо чистог образа, а на осталој опозицији и такозваној елити је одговорност.
Ви сте већ више пута истакли да бојкот губи смисао без додатних облика притиска на власт.
– Бојкот је неопходан, али не и довољан модус заједничког опозиционог дјеловања. Ако желимо ефикасан и по опозицију прихватљив епилог ове кризе, демократски притисак јединствене опозиције мора да буде садржајан, динамичан и принципијелан. Анемичност и стенд бај позиција не воде свеопштим фер и слободним изборима.
Социјални и економски суноврат се наставља, нове мјере су погубне за грађане, ресурси се уништавају и распродају, брутално се уводи диктатура, све је више политичких затвореника, а криминални кланови харају и успостављавају своју правду. Крајње је вријеме, ако хоћемо слободне изборе у 2018. години, да се организују ненасилни, континуирани, општенародни протести.
Како коментаришете позив Јоханеса Хана опозицији да се врати у Скупштину?
– Не вјерујем много тим чиновницима из Европске уније. Знам да је европска пракса да се дијалогом у парламенту рјешавају проблеми. Комесар Хан добро зна да парламент треба да има легитимитет настао на слободним изборима, али ћути о томе. Господине Хан, шта је са аферама и доказаним крађама на изборима?
Наставља се политички прогон ДФ-а
Данас ће Административни одбор разматрати захтјев за скидање имунитета Небојши Медојевићу. Ваш коментар.
– Политички прогон ДФ-а је покушај убијања наше мисије и рјешења која нудимо. То је покушај убијања слободне и просперитетне Црне Горе. Овај прогон је оголио истину каква је садашња Црне Гора јадна, заточена, престрашена и неморална. Нијесам ни могао да замислим да ће моја држава да затвара своје најбоље синове. Режим и његови сателити покушавају да нам оцрне образ разним лажима.То неће моћи. Ово нас сломити неће већ ојачати. Вријеме зла ће проћи.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Бојкот, посебно рогова у врећи , није довољан. Са којим капацитетима располажу супростављене стране? На једној страни су: Судство, Специјалне јединице, Удба и МУП, Војска, Деликвенти, Криминалци, ДПС зависници, шпијуни, купљена и убачена опозиција, Демократске земље које баштине недемократске вриједности Запада, њихови корумпирани политичари, Тајне организације. А Ко чини другу страну? Да ли постоји друга страна? ДА ЛИ ЈЕ ТО ОНИХ СТОТИНУ ЖЕНА ?
Протести, а шта би друго. Само континуирани, да ли је то изводљиво? Колико је људи који једва вежу крај са крајем, спремно да не иде на посао и да ризикује опстанак свој и своје фамилије? А да има довољан број људи који је спреман да изађе на протест, има. Дошла је вода до пода. Само паметно, а народ ће подржати, то је сигурно. Немају пуно избора.