Пут за дечију радост – Никола Роквић пешке од Београда до Грчке за обнову дечије онкологије

Певач Никола Роквић упутио се на ходочашће дуго више од 1000 километара. Кренуо је од храма Светог Саве, крајња дестинација је манастир Светог Нектарија Егинског, а циљ прикупљање пара за болесну децу.

Ово ће бити први корак на „путу за дечију радост“ како истиче фондација „Породица“ коју је Роквић недавно основао са супругом Бојаном.

Никола је своје путовање започео у понедељак 22. априла и до сада је прикупио 4 милиона динара за реновирање педијатријске онкологије. Само реновирање кошта близу 50.000 евра, а новац се прикупља и за медицинске апарате који ће служиће патохистолошкој лабораторији у дијагностификовању канцера мозга. Они сами коштају око 150.000 евра.

У току путовања се, пролазећи кроз Велику Плану, нашао и са оцем Предрагом Поповићем који му се накратко придружио у путу и који га је, како каже Роквић, духовно окрепио.

Како све то изгледа у пракси

Професор српског језика и књижевности а некадашњи репрезентативац Србије у веслању Милош Милићевић упустио се пре неколико година у донекле слично путовање, а за Спутњик говори о својим искуствима. Он је са двојицом пријатеља пошао пешке од Београда до Жиче што, како сам каже, не делује као нарочит подвиг у поређењу са Николиним ходочашћем, чији је план „далеко значајнији и грандиознији“.

Сматрам да су увек сви покушаји тог типа похвални. Све оно што у јавности скреће пажњу на угрожене категорије људи којима треба помоћ мислим да је изразито похвално. Ми смо симболично хтели да обележимо годишњицу крунисања Стефана Првовенчаног, па смо нас тројица тада студената хтели да оставимо печат на тој години, макар у нашим животима, а уједно смо јурили и неко несвакидашње искуство, рекао је Милићевић за Спутњик.

Он верује да ће Никола издржати свој подвиг и прикупити новац потребан деци оболелој од рака, а само искуство пешачења тумачи као одличан начин да се промовишу здрав живот и другачији поглед на путовања.

Ја сам некако увек имао ту идеју да је најлепши део путовања управо тај пут који пређете, а не циљ којем тежите. Могу рећи да је то сасвим другачији доживљај простора, али и људи које срећете на том путовању и представља једно невероватно искуство. Напор који тај пут захтева, више је психичке него кондиционе природе.

Такав подвиг је, каже Милићевић, више моменат психе и питање тога колико човек може сам да „изгура“. Николин подвих је утолико већи, баш зато што путује сам. Без обзира што га прати тим који се медицински стара о њему и његовом физичком стању, он је у том пешачењу сам са собом и својим мислима. Ипак, поред топлих речи и порука пролазника, пријатеља, породице и других добрих људи, сигурно да му и племенити циљ који га је и одвео на овај пут пружа снагу. Саговорник Спутњика каже да човек у тренуцима када гура себе до крајњег психичког и физичког максимума инспирацију и мотивацију налази у најчуднијим стварима.

Док смо ми пешачили, док нас је пржило сунце и мучили жуљеви, све време смо размишљали о нашим прецима који су ишли преко Албаније по зими, а не лепом времену као ми, и то у ко зна каквој обући. Размишљали смо колико је њихов подвиг био заправо велики у односу на наш студентски егзибиционизам и то нас је мотивисало.

Милићевић, који ради као професор у гимназији, жели свакога да охрабри у оваквим настојањима и подвизима на какав се Никола Роквић одлучио. Увек је племенито помоћи, а ово ходочашће је на првом месту значајно због, како Милићевић каже, промоције човекољубивих вредности, конкретно због обнове дечје онкологије. Ипак, бивши репрезентативац и веслач „Црвене звезде“ наглашава да се дуге пешачке авантуре могу посматрати и као прекретницу у култури путовања.

Другачији је доживљај пута, другачији је доживљај предела, таква врста подвига је једно незаборавно искуство и увек на таквим путовањима човек упозна невероватне људе, неко ће стати колима да вас поздрави, да вас пита где сте кренули, треба ли вам превоз. На таквом једном путу може доћи до невероватних ситуација и познанстава које не можете доживети уколико, рецимо, не уђете пешке у атар неког села.

Помоћ можете пружити уплатом на динарске и девизне текуће рачуне фондације „Породица“.

Динарски рачун: 170003006643400078

Девизни рачун:

EUR – RS35170003006643400175
USD – RS35170003006643400272
GBP – RS35170003006643400466
CAD – RS35170003006643400563

Извор: Спутник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: