• Колумне

Пут врлине

5 година ‎ ИН4С

Много је упечатљивих елемената у збивањима које је покренуло доношење закона чији назив цинично говори о „слободи вјероисповијести или увјерења“.

Горан Радоњић

Пише: Горан Радоњић

Много је упечатљивих елемената у збивањима које је покренуло доношење закона чији назив цинично говори о „слободи вјероисповијести или увјерења“. Примаран је ту карактер, суштина самог начина на који људи исказују незадовољство и намјере. Тим начином не само да се одбацује неправда, него се указује на правду, и даје путоказ – ка путу врлине.

Сваком литијом све више потврђујемо да желимо да будемо слободни, личности са свим својим индивидуалним особинама и разликама, а не безлични робови, желимо да будемо народ, а не биомаса, како би рекао Слободан Владушић.

Како другачије објаснити толику енергију, толику потребу многих људи да учине подвиг, да дају примјер несебичности и пожртвовања, а да не посегну ни за каквим насиљем, чак ни вербалним? Од много примјера издвојићу један: прије неколико дана, пролазећи подгоричким Булеваром, наишао је народ (народ, кажем, не маса) током литије на некога који је кренуо да добацује вулгарности уз адекватну гестикулацију. Одговор га је сасвим разоружао: аплауз, осмијеси. (Упоредимо то са оним снимком инцидента код тржног центра, кад је ни крив ни дужан нападнут младић од оних који су, како кажу, дошли да славе један спортски успјех који, ваљда, припада свима.)

Наравно, као и увијек гдје има много људи, нађе се и на литијама понеко ко се понаша другачије, ко ради на саморекламерству, рецимо. Нађе се и понеко са неодмјереним ријечима, па и међу говорницима. Али, карактер литија (останимо при том појму као симболу цијелог покрета) јасан је свакоме ко жели да види. Јасно је и које и какве поруке народ прихвата, и ко су и какви јунаци тих збивања. Као што је јасно и какви су аргументи оних који литије критикују.

Постоје и они који желе да спријече одржавање литија (сасвим у складу са „либералним тековинама“, зар не, спријечити мирно окупљање и исказивање увјерења?). На то је одговорио отац Гојко Перовић, професор и ректор Богословије: „Нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас“. То је путоказ са сличним значењем као чувени говор Мартина Лутера Кинга, на историјском маршу (можемо рећи и: литији) на Вашингтон, гдје се описује сан, вјера да ће сви људи бити заједно. „Са том вјером“, каже свештеник Кинг, „моћи ћемо да од планине очаја исклешемо камен наде“, како би се створила „оаза слободе и правде“. Такав путоказ даје ових дана и отац Борис Брајовић, такође професор: „Кад се воле два бића, каже се да је то љубав, а кад се воли међу собом цијели народ, каже се, то је литија“.

Љубав, вјера, нада – то су доминантне поруке са литија. На почетку већине литија, ако не и баш на свакој, свештеници помену и људе других вјера, и говоре о њима као о браћи, истичући да наша борба јесте заједнички пут ка слободи и правди. То буде сваки пут поздрављено, јер људи мисле тако, и желе управо то – слободу и правду за све.

И ту, као и у много чему другом, показује се колико је важно ко посматра и са каквим, унапријед постављеним, циљевима, убјеђењима и осјећањима. „Љубав је способност да се запажа слично на несличном“, каже Адорно. А, како каже апостол Павле, ко љубави нема, ништа је.

Ако тамо гдје се налази народ, који на миран и ненасилан начин вапи за слободом и правдом, неко не види ништа лијепо, него тражи искључиво неки негативан примјер и онда га преувеличава до неподношљивих размјера, шта је то него мржња и служење режиму, за које се само тражи рационализација? Називати онакве литије фашизмом, а ћутати на све оно што долази од режима! Јер, на режимској страни готово се ни као ексцес не може наћи нека порука заједништва, разумијевања, толеранције. Како су се само разоткрили вајни самопроглашени либерали, анархисти, европејци, демократе и перјанице грађанског друштва! Нису у стању чак ни да одглуме да истински држе до неког од принципа којима се деценијама ките.

Стање на режимској страни личи на ратно стање, са готово непрекидном пропагандом, подстицањем нетрпељивости, са говором о издајницима, мање или више камуфлираним позивима на прогон. Тешко је и дијелом набројати грозоте које долазе од властодржаца, та застрашивања у просвјети, у полицији, у војсци, цензуру у медијима, хашшења новинара, забране уласка у Црну Гору умјетницима (тим поводом, збиља, гдје су сви ти НВО активисти, гдје је ПЕН, гдје заштитници људских права, умјетничка, правничка и друга удружења?) итд. Али, подршка режиму све је мања, управо због тога.

Ипак, бити крајње неосјетљив и не видјети ништа од те провале мржње, лажи и ужаса, тог недвосмисленог фашизма који долази од режима, то, тврдим, није могуће. У питању је само глумљено кокошије сљепило, а код кокошака је, што би рекао Крлежа, мозак слабо развијен. Тим, свјесним, бирањем сљепила (и не само у предвечерје), они су одлучили да људски разум и емпатију замијене кокодакањем. И зато им не треба вјеровати, поготово јер су, у разним фазама, и до сада подржавали режим.

Као што им не треба вјеровати ни кад се вајкају што, тобоже, „ћуте интелектуалци и академска заједница“, или што „нема помирљивих порука од политичара“. Не ћуте, и има таквих порука, наравно. Право питање је зашто сваком ко такве поруке шаље простор бива сасвим сужен, па и укинут, а афирмише се и подстиче све оно што је томе противно.

И ето нас код једног од најважнијих проблема нашег друштва данас. Након што је био изложен толиким поразима и разочарањима, дуготрајним гажењима основних вриједности, након што су га толико пута лагали, варали, застрашивали, након што су му се ругали и понижавали га, народ је одлучио да све то одбаци и да каже и покаже какво друштво жели. Након свих мука, било би чак и разумљиво да је показао и одређену нетрпељивост, нестрпљење, можда и осветничке намјере – али, није. Народ литијама говори да жели љубав, толеранцију, заједништво, разумијевање, и то за све људе једнако. Народ жели да створимо заједницу, у којој ће владати слобода и правда. Народ је спреман и да опрости непочинства – једна од честих парола гласи: „Ко хоће часно, није касно“.

Проблем, дакле, и једина истинска опасност по успјех тог покрета, који је међу највреднијим у цијелој нашој историји, јесте у томе да ли ће елита усвојити то што јој народ упорно поручује из свих црногорских градова. Да ли ће бити достојна народа из ког потиче? Да ли ће елита, интелектуална, политичка, медијска, економска, и свака друга, одговорити на позив свог народа и трансформисати најприје себе, а онда и цијело наше друштво, те кренути путем који јој народ показује, путем врлине?

Свиће, свиће рујна зора! Не дамо светиње!

(Аутор је универзитетски професор и посланик УЦГ)

Извор: ДАН

Прочитајте ЈОШ:

Ђонлешај: Наша база је Темељни уговор, али мора се сјести за сто, ниједна страна не смије да трпи неправду

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: