Protođakon širokog srca i angelskog glasa

Piše. Katihete Branislav Ilić

Novoprestavljeni protođakon Vladimir Jaramaz je bio Hristu veran do smrti, bivajući blagovesnik Vaskrsne radosti

Uzrastanje uz kivot svetog Vasilija Ostroškog

Sve u našem životu biva po neiskazanom promislu i čovekoljublju Božjem, zato Bog na uzvišeno sveštenosluženje priziva one koji su spremni da se slobodnom voljom odazovu na taj tihi i blagodatni priziv. Tako je 10. maja 1980. godine, u dan sveštenog spomena na spaljivanje moštiju Svetoga Save, Gospodu je bilo ugodno da iz nebića privede u biće Vladimira Jaramaza, onoga čiji će život u potpunosti biti posvećen službi Bogu i bližnjima. Vladimir je odrastao u blagočestivoj hrišćanskoj porodici u kojoj se kao Krsna slava proslavlja Sveti Ignatije Bogonosac antiohijski, svetitelj koji je prema predanju bio držan u naručju Gospodnjem. Ugledajući se na molitvenog patrona svoje porodice, mladi Vladimir je od najranijeg uzrasta osetio priziv Božji trudeći se da od svog srca načini stanište Božje i početke svog duhovnog života utemeljio u manastiru Ostrogu, kraj kivota Svetog Vasilija Ostroškog praćen budnim duhovnim okom znamenitog igumana ostroškog blaženopočivšeg arhimandrita Lazara (Adžića). Veliki duhovni pečat u biću oca Vlada ostavila je sveštena istina da je njegov predak Sveti sveštenomučenik Risto Jaramaz koji je mučenički postradao 20. januara 1942. godine. Nakon osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja, Vladimir je svoje obrazovanje nastavio na Pravoslavnom bogoslovskom Fakultetu u Beogradu i Foči. U braku sa svojom izabranicom suprugom Milicom, imao je dve kćeri Angelinu i Divnu.

Đakonsko služenje kao slika angelskog služenja

Blaženopočivši mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, rukopoložio ga je u svešteni čin đakon na Badnji dan, 6. januara 2010. godine, a za revnosno služenje činom protođakona odlikovan je 21. februara 2015. godine. Kao đakon bio je po svemu jedinstven. Gledajući njega kako saslužuje na Liturgiji, svakome od nas bi tada bivalo jasnije kazivanje iz Dela Apostolskih o izboru sedmorice đakona Jerusalimskog hrama, koji su bili osvedočeni ljudi, naoružani vrlinama, tvrdom verom i spremnošću da predano služe Gospodu u stepenu koji im je Crkva poverila. Svojim gromkim i milozvučnim glasom kao malo koji đakon, on je projavljivao sveštenu istinu da đakonsko služenje simvolizuje angelsko služenje, a svojim jedinstvenim sveštenim odjejanijem, koje je samo na njemu svojstven način dizajnirao, protođakon Vladimir je aktualizovao istinu da je sveta Liturgija nebozemna realnost koja je, shodno rečima Svetog Jovana Zlatousta, predokus Carstva nebeskog. Protođakon je u potpunosti živeo za bogosluženje. U svakom trenutku bio je spreman da prozbe velike, prozbene, sugube i male jektenije, milozvučno proiznosi na nekoliko jezika. Takođe, Bog je tako uredio, da veliki protođakon podgoričkog Sabornog hrama bude udostojen časti da širom pravoslavne vaseljene saslužuje na svetoj Liturgiji. Njegovo služenje nikoga nije ostavljalo ravnodušnim. Boraveći u više navrata u dalekoj Latinskoj Americi, otac Vlado je sa lakoćom na tamošnjem jeziku sveštenoslužio, svedočeći tako spremnost da uvek i na svakome mestu uznosi molitvu i slavoslovlje Gospodu. Dirljiva je fotografija na kojoj se vidi kako njegovo najmlađe dete, Divna, njemu dodaje Služebnik na amvonu podgoričkog Sabornog hrama. Ta fotografija govori više od reči, a svedoči da je sve u životu blaženopočivšeg protođakona bilo podređeno bogosluženju.

Prijateljstvo u Hristu

Aristotel je rekao: „Prijateljstvo je jedna duša u dva tela“, i zaista, svako ko je ima radost da bude prijatelj sa novoprestavljenim protođakonom Vladimirom, ovu istinu je mogao opitno da spozna. Naš prijatelj i brat, otac Vlado je bio primer radosti i delatne ljubavi, nikada nije štedeo sebe kada su u pitanju drugi ljudi. Imao je urođenu socijalnu inteligenciju, umeo je sa svakim čovekom da opšti i komunicira. Imao je i dar da spaja i združuje ljude. Bio je to Božji čovek koji u drugim ljudima nije tražio mane i slabosti, već je u svakom čoveku gledao samo vrline i ono dobro. Za sedam godina našeg prijateljstva od njega se nije mogla čuti reč osude. Često mi je govorio: Moj prijatelj je i tvoj prijatelj. Promišljajući o ovom njegovom daru, blagodaran sam mom dobrom prijatelju koji je zaslužan za sva moja prijateljstva u Hristu koja imam u gradu Svetog Vasilija, a među kojima posebno treba istaknuti kuma oca Vlada, voljenog nikšićkog protu Slobodana Jokića. U Vladinom srcu bilo je mesta za svakoga. Naš protođakon je u prijateljstvu sledovao rečima Platona koji kaže da je: „Prijateljstvo saglasnost oko dobrog i pravednog, jednako nastrojenje života, jednomislije o nastrojenju i delanju, ljubezna saglasnost oko zajedničkog života, zajednica u dobrom delanju i stradanju.“

Nikada neću zaboraviti taj 4. novembar 2016. godine, kada mi se protođakon podgoričkog Sabornog hrama javio sa pitanjem da li sam saglasan da se moj autorski tekst o drevnoj Liturgiji Svetog apostola Jakova štampa za potrebe hrama Vaskrsenja Hristova, kako bi se verni narod upoznao sa istorijskim razvojem i poretkom navedene drevne Liturgije koja se prema bogoslužbenoj praksi u Podgorici služi svake godine 5. novembra. Naše prijateljstvo počelo je pričom o bogosluženju. Svaki naš susret i telefonski razgovor u toku sedmogodišnjeg prijateljstva, sadržao je priču o bogosluženju, tipiku, pojanju… Kada god bih imao neko pitanje u vezi tipika, otac Vlado je bio čovek kome sam se uvek obraćao znajući da on ima odgovor na svako pitanje, zbog toga smo ga često zvali „pokretni tipikˮ. Reči nisu kadre da opišu radost prijateljstva sa ovim Božjim čovekom, ali dovoljno je reći da se on uvek radovao životu, da je svaki trenutak svoga života osmišljavao ljubavlju i iskrenošću. Poslednji put čuli smo na Bogojavljenje uveče, dan pre njegovog upokojenja, i kao što su naši prvi razgovor i upoznavanje bili praćeni pričom o bogosluženju, tako je i naš poslednji razgovor bio posvećen pričom o sveštenim odeždama i njihovoj simvolici u duhu praznika Bogojavljenja. Nesumnjivo je da je otac Vlado u susret svome Gospodu otišao imajući u srcu onaj svešteni žar sa kojim smo tako nadahnuto razgovarali o tajni Božjeg javljanja na Jordanu.

Iz smrti u život

Na praznik Sabora Svetog Jovana Krstitelja, 7/20. januara, nakon odslužene Liturgije, protođakon Vladimir se sa svojom porodicom uputio ka Nikšiću. Na tom putu dogodila se saobraćajna nesreća u kojoj je Bog svog vernog služitelja prizvao k sebi. Nema toga čoveka koji iz dubine bića nije uzviknuo: Zbog čega je tako moralo da bude? Nije lako suočiti se sa mračnom i bolnom realnošću smrti onih ljudi koji su nam bili bliski, ali prema učenju naše Crkve mi verujemo da Gospod svakoga čoveka priziva u trenutku kada je on najspremniji da prođe kroz kapiju smrti i stane pred lice Božje. Gospod je u bogoslužbenoj radosti prizvao protođakona Vladimira, koji je prelaskom iz smrti u život, nastavio da zajedno sa sedmoricom đakona jerusalimskog hrama, anđelski saslužuje na nebeskoj Liturgiji. Svojim preranim upokojenjem protođakon nas je podsetio na našu prolaznost, ali i na budnost koji trebamo imati u svom životu, negujući onaj svetootački pojam sećanja na smrt. Otac Vlado je primerom pokazao kako se aktualizuju reči koje su ispisane na jednom svetogorskom manastiru: Ako umreš pre nego što umreš, nećeš umreti kada umreš.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop budimljansko-nikšićki g. Metodije služio je u nedelju po Bogojavljenju, 22. januara 2023. godine, zaupokojenu arhijerejsku Liturgiju, u hramu svetih apostola Petra i Pavla, na Starom gradskom groblju u Nikšiću. Besedeći vladika je sa emocijama i ljubavlju govorio o svom dugogodišnjem prijatelju. „Tamo gde je zrno klicom zametnulo, tu neka i plodom počine. Ovde, pod okriljem hrama Svetog Vasilija, tu je prve korake duhovne načinio naš brat i saslužitelj Vlado, drug naš. Sveti Vasilije nas je prizvao kod njegovog kivota i sabrao oko tadašnjeg igumana oca Lazara i mi, kao pilići tada, koji prve korake činimo u duhovnom životu, srednjoškolci, studenti tu smo se sabirali i učili prvim tajnama Božjim. Gospod je svakome dao put, koji je, po svom prevečnom planu, odredio za svaku dušu, ali nikad se ne rastajući“, naveo je Episkop Metodije u besedi.

Mitropolit crnogorsko-primorski g. Joanikije, proizneo je nadahnuto slovo sa amvona Sabornog hrama svetog Vasilija Ostroškog u Nikšiću, ukazujući da je celokupno življenje protođakona Vladimira bilo u službi Bogu. „U svom životu, koliko god bio čovek otvorene duše i radoznao da vidi sve što je lepo i korisno, on je, ipak, samo znao za Crkvu i službu u Crkvi. U tome je nalazio punoću radosti i tu radost je širio oko sebe. Prigovarali smo mu da ne vodi dovoljno računa o svom zdravlju, ali takav je bio čovek, on je služio Gospodu do svog poslednjeg izdihanija“, rekao je Mitropolit Joanikije, podsetivši da su poslednji put služili zajedno na Bogojavljenje, a otac Vladimir i na Svetog Jovana kada ga je Bog i uzeo k sebi.

Dragi protođakone, brate moj i prijatelju, sve u ovom životu ispunjavao si radošću, sve je u tvom prisustvu odisalo životnošću, spontanošću, radošću i ljubavlju, zato u isčekivanju našeg ponovnog susreta u radosti Carstva nebeskog, molimo se da te Gospod upokoji i podari ti Carstvo nebesko, a ne zaboravi ti i nas pred prestolom Velikog Arhijereja Gospoda našeg Isusa Hrista.

Večan ti spomen, naš blagovestitelju radosti i čoveče ljubavi!

HRISTOS VASKRSE!

Izvor: Pravslavni misionar