Protest u Zagrebu zbog Jasenovca: „Za dom spremni“ i prijetnje Srbima
1 min read
Na protestu koji je danas održan u Zagrebu zbog odluke hrvatskog Sabora da se ukloni spomen-ploča u Jasenovcu na kojoj je ispisano „Za dom spremni“ uhapšeno je najmanje pet osoba. Oni su ispred prostorija Srpskog narodnog vijeća u centru grada (SDP) Hrvatske uzvikivali ovaj ustaški poklič i prijetili Srbima da će, ako uzmu stvar u svoje ruke, imati razlog da se plaše.
Hrvatski portal Index.hr navodi da je Keleminec uhapšen nakon uzvikivanja ustaškog pozdrava. Ostali su privedeni zbog vrijeđanja policajaca, a jedan od njih je tokom guranja sa policajcima izvukao šravciger, pa je priveden zbog napada na službeno lice.
Alić: Ako Hrvati uzmu stvar u svoje ruke Srbi će se imati čega plašiti
Keleminec i glumac Božidar Alić su tražili da se predsjedniku SNV i potpredsjedniku SDS S-a Miloradu Pupovcu ukine imunitet. Alić se založio i za lustraciju hrvatskog društva, ali i HDZ-a i SDP-a, a najavio je i osnivanje Hrvatskog radikalnog nacionalističkog pokreta.
„Ne dao Bog da Hrvati uzmu stvar u svoje ruke i ukinu aboliciju i uvedu lustraciju. E onda ćete se imati čega plašiti“, rekao je Alić pred stotinjak desničarskih radikala dodajući kako je Srpska pravoslavna crkva u Zagrebu – leglo četništva. Alić je prozivao pojedine hrvatske medije da su četnički mediji, prenosi Indeks.hr.
Njegova izjava o Jasenovcu izazvala je oduševljenje:
„Jasenovac je bio radni logor, tamo su ljudi umirali prirodnom smrću. Jasenovac tek počinje raditi nakon 1945. godine,“ što je izazvalo oduševljenje i aplauz okupljenih protestanata.
Protest je, nakon urlanja ustaškog pokliča „Za dom spremni“ ispred Srpskog narodnog vijeća nastavljen ispred sjedišta SDP-a, gde je Keleminec članove te stranke nazivao pogrdnim imenima. Skup, na kome je bilo prisutno od 150 do 200 pristalica AHSP, obezbjeđivale su, kako se navodi, jake snage policije.
Okupljeni su uzvikivali pozdrav sa natpisa na pomenutoj ploči, a neki su nosili i ambleme sa tim natpisom.
Skup je završen pozdravom „Za dom spremni“, nakon koga je ostatak okupljenih odgovarao: „Spremni“!
Pupovac: Krajnje je vrijeme da se sigurnost i mir garantuju antifaštistima i borcima za dostojanstvo žrtava
Pupovac izrazio očekivanje da će kampanja AHSP biti zaustavljena, prenosi „Tanjug“.
„Krajnje je vreme da se sigurnost i mir garantuju antifašistima i borcima za dostojanstvo žrtava u Jasenovcu,“ kazao je on.
On je potvrdio da je SNV informisao nadležne u Hrvatskoj o pretnjama AHSP.
Predsednik SNV očekuje da „reaguju svi koji žele da zaštite Ustav Hrvatske, vriednosti Evrope, kao što su antifašizam, zaštita žrtava zločinačkih režima i manjinskih prava“.
Podsjetimo, Pupovac se poslednjih dana našao na meti snažne ekstremističke kampanje zbog toga što je kritikovao postavljanje table sa ustaškim simbolima u Jasenovcu.
Linta: Kampanja proustaške AHSP otvorena prijetnja preostalim Srbima da će im se ponoviti 1991. godina
Predsjednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta ocijenio je danas da kampanja proustaške Autohtone Hrvatske stranke prava (AHSP) protiv Srpskog narodnog vijeća i njenog predsednika Milorada Pupovca predstavlja „nastavak fašizacije“ hrvatskog društva i otvorenu prijetnju preostalim Srbima u Hrvatskoj da će im se ponoviti 1991. godina, prenosi „Tanjug“.
„Cilj nacifašističkih snaga jeste da proizvedu toliki strah kod Srba da moraju ili da se isele iz Hrvatske ili da se asimiluju,“ naglasio je Linta u saopštenju dodajući da u slučaju da izostane rezultat „sledeća faza jesu fizički napadi i ubistva Srba“.
On ističe da nacifašističke snage smatraju da je konačno došlo vrijeme da se u potpunosti realizuje prva faza političkog koncepta Ante Pavelića, a to je „stvaranje etnički čiste avnojevske hrvatske države“ te da političku podršku ostvarenju ovog cilja daje hrvatska predsjednica Kolinda Grabar Kitarović i Vlada Andreja Plenkovića koji svojim izjavama i ponašanjem kreiraju proustašku atmosferu.
Linta je izrazio i ogorčenje zbog toga što Evropski parlament uporno ćuti na ponašanje svoje članice Ruže Tomašić koja „nacifašističkim izjavama širi mržnju i poziva na linč preostalih Srba u Hrvatskoj“.
„Ruža Tomašić je otvoreni nacifašista i krajnje je vrijeme da Evropski parlament najoštrije osudi njeno javno djelovanje i zatraži od Hrvatske da protiv nje pokrene krivični postupak,“ napomenuo je Linta.
On je naglasio da je skandalozna činjenica da „sledbenik dvojice monstruma Adofla Hitlera i Ante Pavelića uopšte može da bude član Evropskog parlamenta koji treba da štiti evropske vrijednosti kao što su antifašizam, zaštita žrtava zločinačkih režima, ljudska prava i prava nacionalnih manjina“, prenosi „Tanjug“ njegove riječi.
Sitni zubu, dobar si ti!
Drz se svoje brace, dobro ti cinjlelo!!!
Sramotno odsustvo osećanja za to da je zločinu protiv nas pridodata i uvreda sprečava ih i da javno kažu koliko smo aviona i ostalih letilica oborili tokom tih 78 dana. Verovatno tu ima i straha da se naši napadači ne naljute pa da se ne pokvare odnosi koji tako lepo napreduju. Ali strah ne može objasniti baš sve propuste i greške sitnih ljudi. Jer, slično je bilo i sa sporazumom iz Rambujea. Tekst sporazuma, zajedno sa aneksom koji je tražio vojnu okupaciju tadašnje Jugoslavije, bio je objavljen na svima dostupnom javnom sajtu još krajem februara 1999, te preveden u novinskoj agenciji Beta i puštan u nastavcima nekoliko dana. Jedino glasilo koje ga je objavljivalo bio je dnevni list Danas – zajedno sa tim, završnim i najbitnijim delom. I, svi su ćutali – i novinari i političari.
Trebalo je da prođe više od dve godine od prestanka bombardovanja pa da se u Glasu javnosti pomene postojanje vojnog aneksa sporazuma iz Rambujea, i to kroz pozivanje na pisanje lokalnog levičarskog lista iz nekog malog nemačkog grada, da bi to neuvijeno zahtevanje korišćenja puteva i luka Jugoslavije bez ograničenja i s punim imunitetom za okupatorske trupe polako počelo da dopire do javnosti. Naši predstavnici u Rambujeu pričali su o ‘‘neprihvatljivosti’‘ sporazuma, ne usuđujući se ni da pomenu koliko je njegov tekst uvredljiviji od austrijskog ultimatuma 1914. Tadašnjeg predsednika Srbije, Milana Milutinovića, našeg predstavnika u Rambujeu, to ćutanje nije spaslo Haga, niti mu je pomoglo pri oslobađajućoj presudi. Izgleda da je i tamošnjim sudijama bilo jasno da je on i tu, gde se na kraju našao, sasvim zalutao. Snašlo ga je više nego što je ičim u svom obamrlom životu zaslužio.
U romanu Čitač Bernarda Šlinka, jednom od retkih neupropaštenih filmom i kod nas prevedenim pre gotovo sedam godina, autor govori o obamrlosti koja obuzima i žrtve i zločince u nemačkim logorima smrti. To je obamrlost koja nadvladava volju, i želju za životom – ne budući međutim posledica straha, niti neodlučnosti, ni predavanja sudbini, već nešto izvan njihove moći uticaja, neminovnost čiji se tok ne da promeniti. To svođenje života na nešto ispod života prenosi se i na njegovog junaka rođenog posle doba logora i, kao i svako drugo nasleđe, zauvek ga obeležava i sakati emotivno.
I ta obamrlost je paradigmatična. Iz nje je, kako pokazuje i ova knjiga, moguć samo moralni iskorak. A to je, kako izgleda, za našu navodnu elitu pretežak zadatak. Umesto da istinom i delanjem iz naših poslova i života izopšte hulje i mešetare koje, koliko god se trudili, ipak ne mogu ni nadhuljiti ni nadmešetariti, oni, u najboljem slučaju, pokušavaju da se umile zlu. Nadajući se da ih ono neće videti ako se oni prave da ne vide njega, oni pristaju na budućnost u kojoj će – i bukvalno i prenosno – Hrvati krečiti Jasenovac i saditi u njemu cveće, dok će oni, povremeno, prigovarati na kvalitet boje i retko zalivanje leja.
Tako će i oni, lažući, prikrivajući žrtve i trgujući njihovim mučeništvom zarad ‘‘dobrosusedskih odnosa’‘, nekog novog ‘‘bratstva i jedinstva’‘ u EU verziji, ‘‘boljeg života’‘, ‘‘stranih investicija’‘ i ‘‘novih radnih mesta’‘ pri koridorima i naftovodima, ili zbog zahteva nekog još genijalnije osmišljenog političkog trenutka, te neke, samo njima znane ‘‘sekundarne dobiti’‘, zapravo održavati Jasenovac u životu.
‘‘A šta biste vi uradili?’‘ odgovara sudiji junakinja romana Čitač na njegovo pitanje zašto je sa mesta fabričke radnice prešla da radi kao čuvarka u logoru smrti. Njeno pitanje je sasvim iskreno – ona je nepismena žena koja je sa masom sebi sličnih samo prihvatila bolje uslove rada u savršeno razrađenom sistemu u kome, sasvim nemački, svako ima svoje mesto. U zatvoru uči da je moralna odgovornost ono što svaki čovek mora da oseća, bez obzira koliko mali i neuticajan bio. I ona takva, mala i neuticajna, pravi svoj moralni iskorak.
Kakav odgovor u svoju odbranu mogu dati naši ‘‘veliki’‘ i ‘‘uticajni’‘ kada se prave da ne čuju reči brojnih Pavelićevih sledbenika upućene ‘‘bratstveno-jedinstveničkim’‘ Srbima: ‘‘Koliko još treba da vas pobijemo pa da shvatite da mi nismo ‘braća’?’‘ Ili što, razgovarajući sa sadašnjim hrvatskim predsednikom Stjepanom Mesićem, kao da zaboravljaju šta je rekao kao poslednji predsednik zajedničke države koju nikako da prebole: ‘‘Ispunio sam svoju dužnost. Jugoslavije više nema’‘?
No da je i ovakav rad nepoželjan u opet izmenjenom političkom trenutku, govori i to da se Fondu za istraživanje genocida, ustanovi koju dr Bulajić sada predvodi, onemogućavao rad, da su na prostorijama menjane brave a osoblju zabranjivan ulazak, uz zaplenu ‘‘elektronske tehnologije’‘, to jest, osnovnih sredstava za rad. Po svedočenju samog dr Bulajića, bar se jedan mladi saradnik u koga je polagao velike nade kao u svog naslednika ispostavio kao osoba poslata da nadgleda njega a ne uredno popisivanje žrtava genocida, što ukazuje da pojava zvana ‘‘Bari Lituči’‘ ima čitav spektar emanacija.
Kao što je, uostalom, slučaj i sa njegovim osnovnim zanimanjem – manipulacijom i trgovinom smrću, naravno tuđom. Toj se delatnosti može nadenuti i lepše ime, recimo, trgovina podacima ili rat informacijama, to jest ‘‘borba za interpretaciju’‘, ili ‘‘mi ćemo objaviti ovaj dokument o vama ako ne povučete vašu tužbu protiv nas’‘, što se katkad naziva pregovorima a katkad diplomatijom, ali čiju ucenjivačku i sramotnu suštinu nikakav eufemizam ne može ulepšati. Čak ni ‘‘viši cilj’‘ koji možda doista postoji iza nje, negde u dubokoj pozadini, ne menja ništa u njenoj, da kažemo, nimalo uzvišenoj prirodi. A kada nema ni njega, onda ja valjda dosegnuto samo dno kome se – očajni zbog svega u čemu živimo – sve češće nadamo, verujući da posle toga sledi makar minimalni uspon.
I ne samo da je država Srbija propustila da uradi svoju dužnost, već je htela da je za nju obavi neko drugi. Umesto da sâma organizuje konferenciju o genocidu i na nju pozove strance kadre i voljne da se istina o ovoj temi proširi van granica Srbije i iz legendi i pretpostavki pređe u svet nepobitnih činjenica, ona je stradanje Srba pokušala da proturi na mala vrata kroz već postojeće institucije u tuđini, koje o istoriji i stradanju pripadnika svoga naroda dosledno, precizno i uporno vode računa. Toliko čak da je dr Bulajić, mada saradnik Centra ‘‘Simon Vizental’‘, 2002. morao da se izvini skupu na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu zbog podataka objavljenih još 1989. u njegovoj knjizi Ustaški zločini genocida. Po saopštenju Centra, dr Bulajić je objavio svedočenja srpskih logoraša da su Jevreji neposredno upravljali logorom na beogradskom Sajmištu, čak i ubijali zatočene Srbe, iako su, kako saopštenje tvrdi, takve izjave bile date pod prinudom, za vreme nemačke okupacije. Na tom skupu, opisanom kao ‘‘dramatičnom’‘, direktor Centra Efraim Zurof upozorio je dr Bulajića da ga, ukoliko se ne izvini javno, više neće smatrati legitimnim partnerom i da će biti udaljen sa konferencije. Dr Bulajić se potom izvinio rekavši da je propustio da ta svedočenja predoči u istorijskom kontekstu. Odnosi su odmah izglađeni Zurovljevom izjavom da ugled dr Bulajića više nije u pitanju, i da Centar može sa njim i dalje plodonosno sarađivati. Možda nije slučajno što je ovo saopštenje objavljeno na sajtu Instituta čiji je predsednik Bari Lituči.
Ovaj slučaj ukazuje ne samo koliko je bitno da se podaci o genocidu precizno i pažljivo obrađuju umesto što se improvizuju ili pozivaju na nepouzdane izvore, već i na neprilike (i neizbežne kompromise) koje očekuju onog koji se koristi radi priključi nečijoj već razvijenoj delatnosti u svojstvu mlađeg partnera. Ne može se reći da dr Bulajić nije tražio pomoć u ovom poslu i kod kuće. Polovinom decembra 2004, Izvršni odbor Predsedništva Srpske akademije nauka i umetnosti posle jednog Bulajićevog dopisa od predsednika Vlade Srbije traži da se omogući normalno istraživanje genocida nad Srbima, uz upozorenje da je
‘‘pitanje genocida ne samo naučni već i ozbiljan politički problem, kome treba posvetiti ozbiljnu pažnju. Izučavanje genocida mora biti dignuto na najviši nivo i moralo bi se institucionalizovati, a ne kao do sada prepustiti dobronamernim pojedincima. Ukoliko se država prema izučavanju genocida bude odnosila nemarno i neodgovorno, posledice će biti višestruke – koliko moralne, toliko materijalne’‘.
Na ovo pismo niko nije odgovorio godinu i po dana, to jest do dana kada je navedeni tekst stavljen na internet. Nema nikakvih podataka o tome šta je bilo dalje. Nema vesti ni o tome da li je Izvršni odbor SANU nastavio da pritiska predsednika vlade – tada Vojislava Koštunicu – i druge ustanove novim pismima, ili bar sâm osnovao telo za odgovorno i institucionalizovano bavljenje ovom temom, ili je posle tog prvog pisma digao ruke i posvetio se drugim, važnijim obavezama. Pošto podataka nema, a ni institucija koje je SANU predložila, jasno je da je pismo, prvo i jedino, i pisano s očitim uverenjem da će završiti u košu – ali da se oko toga, bez obzira na svu stvarnu i moguću moralnu i materijalnu štetu, niko nije odviše potresao.
Koštunica više nije na vlasti nego u opoziciji, SANU nije otada mnogo izmenila svoj sastav, ali opšti duh onih koji nas vode ili, tačnije, odlučuju kako i s čim ćemo živeti – ako ćemo uopšte i živeti – malo se promenio. Tako su naši zvaničnici, polažući vence na desetogodišnjicu NATO bombardovanja (jedan je fotografisan i kako briše suzu) svi pominjali ‘‘oko 2.500 civila’‘ stradalih u tih 78 dana i noći. Danima nisu mogli licitirati jer ih znamo i mi, ali sa brojem stradalih nijedan nije bio tako pedantan. Zašto nam niko ne kaže koliko je ljudi poginulo u tom napadu na nas 19 zemalja Zapada kojima navodno toliko čeznemo da se pridružimo? Nije moguće da se imena i tačan broj žrtava ne znaju. Kao što nije moguće da se ne zna koliko je tačno vojnika JNA ubijeno u Sloveniji 1991. godine, kada se onako veličanstveno borila za slobodu. Ako ovakve podatke doista ne znaju, ljudi sa vlasti i iz državne uprave trebalo bi da se maknu i zauvek zaćute. Jer Amerika pred kojom šene ima zid na kome je zapisano ime svakog njihovog vojnika poginulog u Vijetnamu, kao da im je tamo bila kuća a svaki od njih barem Milica Rakić.
‘‘Mora biti da si mi slučajno poslao ovaj težak napad na Petra i Vandu, dvoje ljudi koje beskrajno cenim. Moje iskustvo sa tobom bilo je strašno. Ne samo što si me bez ikakvog razloga tužio (jer sam ti rekao da ću ti predati dokumentaciju Instituta za istraživanje Jasenovca i da ću ga rado napustiti), već si namerno rastezao suđenje, prisiljavajući mog advokata da barem dva puta putuje u Njujork i napravivši mi troškove od više od 35.000 dolara, iako je moglo da prođe bez svega toga. Morao sam kuću da stavim pod dodatnu hipoteku koju još otplaćujem, što me svakog meseca podseća na to kakva si ti zapravo osoba. Možda pamtiš da sam ja bio taj koji je predložio osnivanje instituta. Ja i ljudi koje sam doveo u institut dali smo novac za njegovo pokretanje i njegov rad u nekoliko prvih godina. Platio sam dosta tvojih troškova, a ti si i jeo i spavao u mojoj kući. Nikada nisam sreo nikog kao što si ti, Bari, i ne želim da ikada više sretnem ikog sličnog. Cela tvoja karijera bila je da da opravdaš Josipa Broza Tita, britanskog potrčka, čiji je glavni cilj bio da prikrije holokaust Srba. I kada Kosovo bude otrgnuto od Srbije, Titovo zaveštanje biće konačno ispunjeno.’‘
I mada forumi koji vole da zagledaju nacionalno poreklo javnih ličnosti tvrde da je Lituči delom Srbin a delom Jevrejin, ili da je svakako delom Srbin jer je to izjavio pred sudom u Hagu, dok nekima njegovo prezime zvuči italijanski a neki ga zovu i ‘‘Beriša Ljitući’‘, nesumnjivo je jedino da on ne preza ni od čega da priču o srpskom holokaustu u potpunosti stavi pod svoju kontrolu. O njegovim motivima može samo da se nagađa. Zbornik koji sada distribuira kao svoj košta 35 dolara, za razliku od sudski ‘‘ubijenog’‘ koji je deljen besplatno i finansiran sredstvima entuzijasta, ali to očito nije pravi razlog svog njegovog dosadašnjeg ‘‘truda’‘. Očito je da ima i prihoda druge vrste – poput onih u psihologiji nazvanih ‘‘sekundarnom dobiti’‘ – često dobro skrivanih, kao, recimo, nastupima u korist optuženih pred Haškim tribunalom i ‘‘odbranom’‘ Srba pred samim Srbima tokom plaćenih i medijski dobro pokrivenih putovanja.
Ova povest o tome kako je Institut za istraživanje Jasenovca čak lažući i zastrašujući starce koji su preživeli dostignuća ‘‘tisućljetne kulture’‘ (sedmoro ih, međutim, nije pretrajalo Litučija) učinio sve da suzbije knjigu svedočenja o zverstvima počinjenim u ovom logoru višestruko je paradigmatična. Danas, gotovo sedamdeset godina pošto je taj pogon smrti stavljen u pokret, o njemu se kao o ‘‘spomen kompleksu’‘ brinu predstavnici naroda koji ga je osnovao i koji će, pruži li mu se dovoljno prostora i vremena, uskoro tvrditi da je Jasenovac u ratom opustošenoj zemlji bio jedno od retkih mesta gde su hiljade tu okupljenih ljudi, većinom predstavnici manjinskih naroda, ipak redovno dobijali hranu. S druge strane država Srbija nema nijedno telo sa makar i približnim spiskom svih onih ljudi, žena i dece pobijenih u ovom i drugim sličnim, budućim ‘‘spomen kompleksima’‘, sa njihovim imenima, prezimenima i drugim osnovnim podacima, potkrepljenim izjavama svedoka i preživelih. Pravljenje takvih spiskova najpre je strogo suzbijano u ime bratstva i jedinstva, a kada se ono raspršilo u ognju i krvi, prepušteno je amaterima ili delegirano ‘‘državnim službenicima’‘ da ih usklađuju sa potrebama stalno redefinisanog političkog trenutka. Dok je taj trenutak tražio da se onako mlako i podlački ratuje sa Hrvatima za račun stranaca, izvlačene su kosti iz jama, držana su opela i mahano je dokumentima i afidavitima, štampane su knjige sa slikama užasa, dotad pažljivo čuvanim u nečijim arhivama, kao i dodaci novinskim izdanjima, poput onog Borbinog o pobijenoj kozaračkoj deci.
U takvim okolnostima je i dr Milan Bulajić, pre toga konzularni pa diplomatski službenik, 1992. postao direktor Muzeja žrtava genocida i jedan od ‘‘stručnjaka’‘ za ovu tematiku. Iako je njegovo direktorovanje potrajalo svega deset godina, do 2002, kada je sa saradnicima uklonjen a Muzej naprasno preseljen u Kragujevac, valjda kao danak novom političkom trenutku, to vreme je iskorišćeno da se sakupe podaci o nepunih 80.000 ubijenih u Jasenovcu (broj kojim je operisao i ‘‘istoričar’‘ Franjo Tuđman, a danas i ostali hrvatski ‘‘znanstvenici’‘), mada zaplenjeni nemački dokumenti u američkim arhivima, dostupni javnosti kao i mnogi drugi, navode daleko veće brojke. Verovatno je da su i ti spiskovi nepotpuni ili nedovoljno potkrepljeni, s obzirom da dr Bulajić – inače i u SAD uvažen kao neko ko se više od 40 godina bavi pitanjem genocida nad Srbima i ko je o tome objavio nekoliko knjiga – kao dokaze o zločinima navodi i novinske članke.
Ana Selić
KAKO JASENOVAC I DALJE TRAJE
Desetog aprila ove godine, na 68. godišnjicu osnivanja Nezavisne države Hrvatske, Okružni sud u Istočnom Njujorku stavio je konačnu zabranu na širenje zbornika Jasenovac: tok prve međunarodne konferencije o jasenovačkim logorima smrti i izdao nalog za zaplenu njegovih preostalih primeraka, time udovoljivši tužbi za kršenje autorskih prava protiv Petra Makare, Vande Šindli iz izdavačke kuće Dalas Pablišing, i njujorškog koledža Kingsboro, pokrenute od kompanije Memori Film Prodakšn, Instituta za istraživanje Jasenovca, Aleksandra Mošića i Antuna Miletića. No glavni tužitelj Bari Lituči, istoričar i već duže ‘‘zastupnik’‘ interesa žrtava ovog logora i Srba uopšte, se u odluci sudije Brajana Kogana i ne pominje.
Prema izjavama tuženih, i učesnika konferencije održane 1997. na koledžu Kingsboro, po kojoj je zbornik i sačinjen, skup, a potom i izdavanje knjige zbog koje su organizator i izdavač tri i po godine sudski gonjeni i novčano oštećeni, imali su za cilj da se i na Zapadu konačno javno saopšti istina o ovom logoru smrti. U tu svrhu oni su darovali svoje vreme i novac, da bi se sedam godina potom oglasili tužioci, tvrdeći da imaju finansijska prava na izjave učesnika i sav filmski materijal i zahtevajući ne samo zabranu publikacije već i odštetu.
Iako u američkom pravosudnom sistemu autorska prava mogu obuhvatati najneverovatnije slučajeve, problem u ovom nije u tome što tužitelji svedočenja na javnom skupu žele da sudski proglase svojom svojinom, već što je to zatraženo naknadno, čitavih sedam godina posle održavanja pomenute konferencije.
Kako je uopšte došlo do ovog skupa duga je priča. Iz javnih dokumenata i podataka sa interneta, direktor Muzeja žrtava genocida iz Beograda dr Milan Bulajić je 1996, na konferenciji o holokaustu u Izraelu – državi zainteresovanoj da se objave podaci o Jasenovcu, pošto su tamo ubijani i Jevreji – ubedio dr Bernarda Klajna, šefa Odseka za istoriju na koledžu Kingsboro, da se i kod njega održi sličan skup. Iz Srbije su za tu priliku doputovali neki preživeli logoraši, mahom Jevreji, koji su pred oko 200 prisutnih kazivali šta su u tom logoru iskusili. Bari Lituči, tada student koji se ‘‘našao pri ruci’‘ profesoru Klajnu, danas je predsednik Instituta za istraživanje Jasenovca. Godine 2006. i sâm je održao predavanje na temu Jasenovca u Jevrejskoj opštini u Zemunu, uz predstavljanje knjige Jasenovac i holokaust u Jugoslaviji, u izdanju Instituta koji sada predvodi.
Godinu dana ranije pojavio se on već i kao haški svedok u korist Slobodana Miloševića, izjavivši da su mu neke albanske izbeglice potvrdile da su napustile svoje domove tek po početku bombardovanja, te da su mu srpske izbeglice iz Republike Srpske Krajine pouzdano dokazale da su žrtve etničkog čišćenja. Oglašavao se u javnosti i kao ugledan stručnjak koji poriče genocid u Srebrenici. Prema mesečniku Srba u SAD, Srpsko ogledalo, ‘‘Njujorški institut za proučavanje Jasenovca, koji vodi profesor Bari Lituči, sarađuje sa muzejem u Jasenovcu i Staroj Gradišci i trudi se da istina o stradanju 700.000 Srba, Jevreja i Roma zna u Njujorku’‘. (U ovom gradu je postavljena i spomen ploča jasenovačkim žrtvama, te određen dan sećanja na njih. Jedino se ne zna je li to 17. ili 25 april, pošto se razni izveštači oko toga još nisu usaglasili.). Po svemu sudeći, rado je viđen gost ne samo u Srbiji već i u Republici Srpskoj.
Pri tom, nekoliko izvora naziva Litučija i osnivačem ustanove koja na Zapadu navodno širi istinu o jasenovačkim žrtvama. No iz pisma koje mu je još 2005. u odgovoru na njegovo blaćenje organizatora prve konferencije o Jasenovcu u Njujorku uputio Robert Oklejas, u međuvremenu uklonjeni osnivač Instituta, vidi se jasno istina koju ni iscrpljujući sudski procesi, podmetanja, klevete, presude, i grabljenje za titule i autorska prava na tuđu nesreću ipak ne mogu da prikriju:
BRAVO DJIKANE!TACNO TAKO ,ONI SU SVI NA ISTOM FONU ,TU NIKADA NIJE BILO RAZLIKE.KOMUNISTA,DOMOBRAN,PARTIZAN,EUROPLJANIN ,MACEKOVAC I BILO STO ONI SU VJECNO ZLOTVORI !
Ih što bih s merakom oplodio hrvaticu s gaćicama u vidu šahovnice.
Ni ustase nijesu sto su bili … Jedva dvestotinak!
A nekad, svaki je Croat bio ustasa.
Doduse, mogao je on i drugacije da se odaziva, na domoljub, macekovac, domobran, partizan … ama, sve ljuti ustasa!
Mnogima odavde „cure sline“ od zadovoljstva dok ovo gledaju jer su baštinici iste ideologije!
Što ti je eUropska demokracija…..