• Колумне

Пројектовање “анексије 1918.” – антитезе и илузије!

1 min read

8 година ‎ Војин Грубач

Суштина текста Меморандума, којег је силама Осовине 1941. године упутио вођа Божићне побуне Јован Симонов Пламенац у великој мјери расвјетљава многе ствари из историје Црне Горе.

Војин Грубач

Суштина текста Меморандума, којег је силама Осовине 1941. године упутио вођа Божићне побуне Јован Симонов Пламенац, а у којем он моли владе Краљевине Италије и њемачког Рајха да подрже стварање велике државе Србо-Црногораца, под називом Краљевина Црна Гора, у великој мјери расвјетљава многе ствари из историје Црне Горе. (1*)

Због своје специфичности и пикантности, Меморандум је био намјерно изостављан или избјегаван у освртима црногорских публициста. Он није одговарао њиховим стереотипима-искривљеним погледима на историјске личности, догађаје и политичке процесе.

Бурзановић: Пламенац “у српску нацију убраја и Црногорце”

У процесу анализе Пламенчевог Меморандума раније сам предоставио двије колумне. У првој сам се осврнуо на интересантну и скоро невјероватну чињеницу да је Јован С. Пламенац, вођа Божићне побуне 1918. године и љути борац против „анектирања Црне Горе од стране Србије” – Меморандумом 1941. године предвиђао да Краљевина Црна Гора анектира Србију у њеним границама из 1914. – по „принципу националног уједињења свих Србо- Црногораца“. (2*)

Осим тога, Пламенац је од Берлина и Рима тражио да се на – „на основу националног принципа и на основу животног простора који заузима српско-црногорски народ“ (1*), Краљевини Црној Гори присаједине територије Босне и Херцеговине, Космета, Војводине, сјеверне Македоније, дјелова сјеверне Албаније и јужне Далмације.

Меморандумом је предложио да – „силе Осовине признају Његову Екселенцију Јована С. Пламенца као шефа владе и као извршиоца регентске власти Краљевине Црне Горе”. (1*)

У другој колумни сам се осврнуо на расну теорију која је била предостављена у Меморандуму. У њој је приказано како је Јован Симонов Пламенац доказивао Риму и Берлину да српско-црногорски народ „представља етнички и етички најчистију расу“, а да су Црногорци међу њима племе „беспоговорне расне чистоће.“ (3*)

На ова два текста је реаговао црногорски публициста и историчар г. Новак Аџић, рекавши следећу замјерку: “Лијепо је кад уважени грађевински инжињер и публициста Војин Грубач улази у причу и даје коментаре о Јовану С. Пламенцу, користећи објављена истраживања историчара др Славка Бурзановића, односно, Бурзановићев текст (4*) … Није, међутим, лијепо и коректно кад прескаче да помене аутора и приређивача тога текста др Славка Бурзановића”. (5*).

На ову опаску г. Аџића, могу рећи следеће – моје двије колумне немају додирних тачака с текстом др Славка Бурзановића (4*), осим теме – која је иста. То се може утврдити простим упоређивањем текстова, што је могао урадити сам г. Аџић.

Аџић то није урадио јер су тезе, које је др Бурзановић изнио у свом тексту, прилично револуционарне и опречне ставовима и спиновањима др Шерба Растодера, др Мијата Шуковића, и цијелог тог идеолошког круга којем припада и Новак Аџић. Зато ћемо се овдје и осврнути на текст г. Бурзановића.

Из тог безусловно доброг текста издвојио бих три коректне тезе. Рецимо, Бурзановићева теза да је Краљевина Црна Гора “насилно инкорпорирана у Краљевину СХС”, је револуционарна – јер имплицира да Црна Гора 1918. године није “насилно анектирана од стране Србије”, што је тачно.

Друга теза др Бурзановића, да је вођа Божићне побуне Јован Симонов Пламенац желио 1941. године створити “једну од варијанти Велике Србије, само што јој је средиште из Београда неприродно измјештено на Цетиње”, баца ново свјетло на личност Пламенца из угла црногорског идеолошког круга, којем припада и др Бурзановић.

И трећа теза, да Јован Пламенац “у српску нацију убраја и Црногорце…”, представља онај битни елемент историје који потврђује да се 1918. десио династички, а не српско-црногорски етнички сукоб што спинује, рецимо, историчар др Шербо Растодер.

Елем, како је овим тезама др Бурзановић срушио вишедеценијско идеолошко кречење црногорске историје од стране др Мијата Шуковића, др Шерба Растодера, др Новака Килибарде, господина Новака Аџића и разних публициста, то је ред да те тезе Бурзановића погледамо у оргиналу.

Ујединитељ Пламенац – Краљевина Црна Гора ће анектирати Србију

Ево шта у дотичном тексту, под насловом “Један неуспјели државни пројекат Јована Пламенца из 1941.године” (4*), каже др Бурзановић:

“Пламенац се не задовољава црногорским границама из 1913. Тражи цијелу Босну и Херцеговину, јужну Далмацију с Корчулом, Мљетом и Боком Которском које су наводно у националном и политичком погледу чиниле саставни дио Црне Горе. Захтијева и Војводину, сјеверну Македонију са Скопљем, Косово, Скадар и сјеверну Албанију све до Дрима.

Знајући да је Италија дио тих територија намијенила тзв. Великој Албанији, Пламенац покушава да утиче на промјену политике Сила осовине према Албанцима. Сугерише им да не би требало да на штету цивилизованог народа какви су Србо- Црногорци подржавају Албанце који нијесу имали нити свога писма, нити политичке и националне историје, нити сопствене државе.

Пламенчеве идеје о Албанцима су шовинистичке, али нијесу његова инвенција, већ су општа мјеста у националној идеологији многих Срба и Црногораца… Идеје о реалној унији с Италијом или апсурдном идејом о инкорпорацији Србије Црној Гори, представљале су заправо покушаје да се ријеши то питање…”

У овом дијелу текста, др Бурзановић спомиње Пламенчеву “апсурдну идеју о инкорпорацији Србије Црној Гори”, што представља меку форму лаганог ублажавања ставова Пламенца. Наиме, предлог за анектирање Србије од стране Краљевине Црне Горе, Пламенац у Меморандуму образлаже овако:

“Та анексија треба да буде извршена на принципу националног уједињења свих Србо-Црногораца, као и на основу историјског права, будући да је Горња Мезија (Рашка) са сјеверном Македонијом вјековима припадала Црној Гори док су се на трону српско- црногорске државе налазиле црногорске династије Вишеслављевића, Војисављевића, Немањића и Грбљановића.

Српско-црногорски народ захтијева да те регије буду додијељене Краљевини Црној Гори зато што су управо Црногорци засновали и остварили српску државу у деветнаестом вијеку.”

Да закључимо, Јован Пламенац – који је од црногорских публициста и историчара исправно третиран главним протагонистом и вођом побуне против “анексије Црне Горе од стране Србије”, у свом Меморандуму 1941. године предлаже да Краљевина Црна Гора анектира Србију “на принципу националног уједињења свих Србо-Црногораца”.

Осим тога, Пламенац средњевјековну Рашку сматра дијелом Црне Горе. Немањиће, Грбљановиће/Хребељановиће, Карађорђевиће и Обреновиће третира црногорским династијама, а у Црногорце убраја: кнеза Лазара, Душана Силног и Карађорђа. Од таквих позиција Пламенца идеолошком кругу Новака Аџића може само да позли, јер све то што Пламенац сматра црногорским, они третирају као туђе.

Самим тим је јасно се личност Јована Пламенца у оваквом формату, уопште не уклапа у већ створене политичке пројекције и медијске конструкције црногорског идеолошког круга- које су увијек носиле сугубо једнострани карактер.

Пламенац желио варијанту Велике Србије, са сједиштем на Цетињу

Бурзановић свој текст наставља овако: “Пламенчева српско-црногорска држава територијално се прилично поклапа с оном на чији је трон хтио да засједне црногорски књаз и потоњи краљ Никола.

Оно што нам изгледа гротескно у Пламенчевим схватањима и настојањима у прољеће 1941. године било је вишедеценијска политичка опсесија књаза Николе коју су здушно подржавале образовне и културне институције Црне Горе.

Држава какву Пламенац жели да створи у ствари је једна од варијанти Велике Србије, само што јој је средиште из Београда неприродно измјештено на Цетиње.”

Дакле, у овом дијелу текста др Бурзановић “открива” факт су Јован С. Пламенац и краљ Никола у коначници државног и политичког циља жељели исто – Велику Србију, која ће имати назив – Краљевина Црна Гора, и имати сједиште на Цетињу.

Самим тим, г. Бурзановић својим ставовима директно потврђује неоспорну чињеницу – да се од 1918. године па надаље – радило о међудинастичком сукобу Карађорђевића и Петровића, око тога- ко ће владати Великом Србијом, какво ће име та држава носити и гдје ће јој се налазити пријестоница- на Цетињу или у Београду.

Бурзановић даље наставља текст са следећим тезама: “Мегаломанске територијалне захтјеве на рачун сусједа Пламенац испоставља Силама осовине, на основу националног принципа и животног постора који заузима српско-црногорски народ под којим подразумијева српску нацију у коју убраја и Црногорце… Такво схватање важно је за разумијевање Пламенчева укупнога политичког дјеловања. У том смислу важна је и разлика коју прави између Црногораца и Срба, посебно оних из Србије.

По његову мишљењу Црногорци су расно најчистије српско-црногорско племе. Они су као витешки народ, рођени племићи, предодређени да управљају српско- црногорском државом.

Црногорски насељеници су били носиоци херојства Србије испољенога почетком деветнаестог вијека које се у Србији касније изгубило као посљедица мијешања с другим расама. Такве расистичке идеје нијесу биле усамљена појава ни у ондашњој Црној Гори ни у Европи.”

У овом сегменту текста, др Бурзановић је направио стандардну логичку грешку црногорског круга, рекавши следеће – “У том смислу важна је и разлика коју (Пламенац, оп. а.) прави између Црногораца и Срба”. Наиме, логички је исправно било да је написао – “између Црногораца и осталих Срба”, ако је већ рекао да је Пламенац “у српску нацију убрајао и Црногорце”, што је тачно.

Овим тезама др Бурзановића, у потпуности се обезвријеђују манипулације др Шерба Растодера, др Мијата Шуковића и многих других “доктора наука”, који су годинама упорно форсирали апсолутно нетачну тезу да се 1918. године десио сукоб на националној основи.

Или, прецизније речено, говорећи о наводном међунационалном српско-црногорском сукобу 1918. године, они су тај сукоб прижељкивали у овом времену, свјесно или несвјесно радећи у том правцу – распирујући најниже страсти страсти на основу фалсификовања суштине процеса или једностраног тумачења историје.

Др Бурзановић: Краљевина Црна Гора је инкорпорирана у Краљевину СХС

На крају свог текста, др Славко Бурзановић, очигледно јако разочаран позицијама Јована Симоновог, што је необично за научног радника, каже следеће:

“Апсурдно је што је такве тежње показао Јован Пламенац, један од вођа Божићнога устанка из јануара 1919. године, предсједник емигрантске Владе и упорни политички борац за обнављање црногорске државе након њене насилне инкорпорације у Краљевину СХС.”

У овој завршној реченици, др Бурзановић је рекао најважнију мисао свог текста – да је црногорска држава била “инкорпорирана у Краљевину СХС”, што у преводу значи да “1918. године Краљевина Србија није анектирала Краљевину Црну Гору”.

И ту је у праву, јер, и поред одлука Подгоричке скупштине – 1918. године Црна Гора није ушла у састав Србије. Наиме, послије 1918.године, Краљевина СХС је одмах подијељена на седам покрајина, од које су двије засебне, одвојене покрајине биле Србија и Црна Гора.

Тако добијамо да је, много пута понављана, теза господина Новака Аџића да је “1918. године Србија насилно анектирала Црну Гору” – нетачна. Самим тим, нису тачне све анализе и текстови које је на тој нетачној премиси написао Новак Аџић.

Тачно је да су двије краљевине – Црна Гора и Србија скупа “инкорпориране у Краљевину СХС”, те обје изгубиле државност и нестале као самосталне државе. Једнако, без изузетка.

Новак Аџић је понављањем нетачних теза у заблуду довео многе публицисте из свог национално-идеолошког круга.

Рецимо, већ сам направио један осврт на текст Слободана Јовановића, острашћеног колумнисте “Аналитике”, рекавши да ћу се на многобројне погрешне тезе Јовановића опет вратити. (6*)

На примјер, Слободан Јовановић је у свом тексту, којим је на приземан начин напао изванредног босанско-хрецеговачког писца и публицисту Мухарема Баздуља, рекао следеће: “Е мој Баздуљу, да није било тзв. Подгоричке скупштине мислиш да би Будва и Бока припале Србији?” (7*)

Овакавим ставом, Слободан Јовановић је демонстрирао да појма нема да Будва и Бока послије 1918. нису припале Србији. Бока и Будва су се послије 1918. нашле у саставу покрајине Далмације. Земаљска влада за покрајину Далмацију је основана 1. новембра 1918. године у Сплиту, а за предсједника владе је изабран др Иван Крстељ.

Међутим, сва та непознавања историје и спиновања Аџића и Јовановића су ништавна према томе како је то радио црногорски академик др Мијат Шуковић.

Подгоричка скупштина- академик др Мијат Шуковић промашио тему

Покојни црногорски академик др Мијат Шуковић је у уводу свог текста “Подгоричка скупштина” рекао следеће: “Подгоричка скупштина 1918 – чији је званични назив: Велика народна скупштина – установљена супротно тада важећем Уставу државе Црне Горе и њеном правном поретку – дана 26. новембра 1918. године (13. новембра по старом календару) донијела је Одлуку којом је: укинута држава Црна Гора, њена територија унитаристички сједињена (припојена) територији државе Србије и њен народ инкорпориран у српски!” (8*)

Сугеришући: “Црногорски народ који је Одлуком инкорпориран, укључен у српски народ, придодат њему…”, академик Шуковић закључује: “Десубјективизирану Црну Гору, Србија је, као свој саставни дио, 1. децембра укључила у састав тог дана створене државе југословенских народа и земаља – у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Као дио Србије у југословенској држави је (остала, оп. а.) до њеног распада 1941. године.” (8*)

Само ових пар реченица говоре о томе какав је памфлет, с невјероватно погрешним почетним тезама, и без икакве научне вриједности, својевремено написао академик др Мијат Шуковић.

Дакле, апсолутно је нетачно да је Србија укључила Црну Гору у свој састав 1918. године, јер су Србија и Црна Гора биле двије од седам покрајина Краљевине СХС. Опет, нетачно је да је од 1918. до 1941. године, а биле су три територијалне организације државе, територија Црне Горе икада била у саставу Србије.

И, на крају, нетачно је да је послије 1918. године “црногорски народ инкорпориран у српски”, јер је он био српски до 1918. године, а и послије те године. Наиме, довољно је видјети да др Славко Бурзановић у свом осврту на Меморандум констатовао да је Јован Пламенац, вођа Божићне побуне, 1941.године Црногорце посматрао саставним дијелом српске нације, па да се такве позиције др Шуковића одмах обесмисле.

Елем, ако томе додамо чињеницу да је чак Секула Дрљевић, екстремни лидер Црногорске партије федералиста, био Србин све до одласка у НДХ 1941. године, тада је јасно да је др Мијат Шуковић пласирао нетачне пројекције, а потом сасвим промашио тему.

Осим тога, у другом дијелу свог текста др Шуковић напомиње и следеће: “Народна скупштина у Новом Саду 25. новембра, донијела је одлуку о присаједињену Србији.” (8*)

Да појаснимо, ради се о “Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи” одржаној 25. новембра 1918. године, када је одлучено да се Војводина присаједини Србији.

И поред те одлуке, није се десило припајање Војводине Србији, па је Војводина, по привременој територијалној организацији Краљевине СХС, такође постала посебна, једна од седам покрајина.

Уосталом, ево којих седам покрајина је тада чинило Краљевину СХС: Србија, Црна Гора, Војводина (Банат, Бачка и Барања), Далмација, Словенија, Хрватска и Славонија, Босна и Херцеговина. Збиља – гдје су овдје “Црна Гора и Војводина у саставу Србије”? Нема их!

Покрајина Црна Гора је, под тим именом, била привремена територијална јединица од 1918. до 1922. године. Имала је сједиште у Подгорици, и бројала 199.227 становника (према попису 1921.).

Одлуком Подгоричке скупштине 28. новембра 1918. године изабран је Извршни народни одбор, који је имао улогу привремене владе покрајине Црне Горе, а којег су чинили: Стево Вукотић, Спасоје Пилетић, Лазар Дамјановић, Ристо Јојић и предсједник Марко Даковић.

Тај Одбор је постојао све до априла 1919. године, када је власт у покрајини Црна Гора преузео краљевски повјереник Иво Павићевић (Горњи Рсојевићи код Даниловграда, 1869 — Београд, 1926). Његов мандат је престао априла 1922. године доношењем Уредбе о подјели Краљевине СХС на 33. области.

Идеолошке странпутице и лутања, узалуд потрошено вријеме

Краљевина СХС је 26. априла 1922. године подијељена на 33. административне области. Једна од њих је била Зетска област са сједиштем на Цетињу. Њен велики жупан је био Милован Џаковић.

И док су све дотадашње покрајине Краљевине СХС раздробљене на области, Зетска област је била већа претходне покрајине Црне Горе. Прикључени су јој Бока Которска са Будвом, дјелови Косова и Метохије, као и Босне и Херцеговине, тако да је бројала је 348.957 становника (попис 1921.).

Зетска област није носила назив Црна Гора, али више није било Хрватске, Словеније, БиХ, нити Србије. На пример, територија покрајине Србије и покрајине Војводине подијељена на 19 области, тако да је Србија са Војводином нестала у многобројним областима Краљевине СХС.

Следећа територијална подјела је била 1929. године, када је проглашена Краљевина Југославија. Она је подијељена на 10 бановина и једанаесту – засебну административну јединицу- град Београд, са Земуном и Панчевом.

Једна од тих десет бановина је била Зетска бановина са сједиштем на Цетињу, која је била већа од претходне Зетске области. Обухватала је све територије Краљевине Црне Горе 1914. године са додатним проширењима, тако да је имала скоро милион становника, тачније – имала је 925.516 становника (према попису 1931. године).

Зетска бановина је 1929. године добила Дубровник и Дубровачки регион са острвом Пељешац. Додата јој је цијела Источна Херцеговина до Неретве, дио Босне, скоро читав Санџак и дио Косова.

Границе Зетске бановине су обухвателе ону територију “Праве Црне Горе”, коју је тражио краљ Никола, али и црногорски федералисти. То потврђује чињеница да су црногорски федералисти 1941. године од Италијана тражили управо територију Зетске бановине, као основу марионетске Црне Горе под патронатом Италије.

Када погледамо овај пресјек територијалних подјела унутар Краљевине СХС, потом Краљевине Југославије, очигледно је да није било никавог “припајања Црне Горе Србији”, те да су одлуке Подгоричке скупштине по том питању остале “мртво слово на папиру”.

О тој непостојећој анексији, говори на себи својствен начин Јован С. Пламенац у свом Меморандуму, гдје каже:

“Исто тако је познато просвијетљеним Силама Осовине да једна држава може и против своје воље престати да постоји ако падне под окупацију неке друге државе уколико након те окупације услиједи закон о анексији… Кад је ријеч о Црној Гори, не постоји, примјера ради, од стране Краљевине Србије односно Краљевине Југославије никакав закон о анексији Црне Горе.”

На крају ове приче, намећу се следећа питања – у чему, споменутим вајним црногорским научницима и публицистима – живот прође?! Зар им треба очигледности доказивати?

Да ли је др Славко Бурзановић, у свом коректном осврту на Меморандум Јована С. Пламенца, само изузетак који потврђује правило?

Ипак, мора се истаћи да је др Бурзановић кроз свој текст направио крупни помак у исправном тумачењу историје. Дакако, независно од тога што његово штиво не смију објавити црногорски портали, јер би поклоницима извитоперене историје Црне Горе само остало да се уз крик баце у мутну Морачу.

Референце:

(1*) (Меморандум – Јован С. Пламенац, часопис “Матица црногорска” – прољеће/ љето 2010., превод с италијанског: Деја Пилетић, стр. 153./178.)
(2*) (Војин Грубач, Меморандум Јована Пламенца Хитлеру: Држава Србо-Црногораца!, портал ИН4С, 30. мај 2017.)
(3*) (Војин Грубач, Расна теорија Јована Пламенца 1941. и расне пројекције, портал ИН4С, 2. јун 2017.)
(4*) (Славко Бурзановић, Један неуспјели државни пројекат Јована Пламенца из 1941.године, “Матица црногорска”- прољеће/ љето 2010. стр. 143./152.)
(5*) (Новак Аџић, Грубачу: Пламенац је предлагао заједницу Црне Горе и НДХ, портал ИН4С, 5. јун 2017.)
(6*) (Војин Грубач, Кад бизарни квазибогомољци “развлаче свеце по блату”, 6. јун 2017.)
(7*) (Слободан Јовановић, Тачка баздишта, Е- Новине, 13. јун 2015.)
(8*) (Мијат Шуковић, Подгоричка скупштина, портал Монтенегрина- дигитална библиотека црногорске културе).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: