• Насловна
• Топ 0

Професоре Батрићевићу, сједи, један!

1 min read

2 месеца ‎ ИН4С

Бобан Батрићевић, фото: РТЦГ

Када вас професор са Факултета за црногорски језик и књижевност покуша убједити да „наркоманом“ не треба звати онога ко је управо то, и то у истом тексту у којем се на крају позива на слоган „стоп дроги“, јасно вам је да се не ради о интелектуалном доприносу јавности, већ о покушају да се морал и здрав разум прогласе фашизмом.

„А и да се сви наведени не огласе, Данила ће увијек имати ко да брани, нас ‘наркомана’ је увијек било више него четника. А тек ће нас бит.“

(Б. Батрићевић, Аналитика, јул 2025)

И тако — у име „наркомана“ — професор наступа као колективни адвокат зависности. Без шале и без и трунке академске одговорности, он устаје у одбрану Маруновића, осуђиваног и регистрованог наркомана, не зато што су чињенице нетачне, већ зато што су — изговорене.

Наркоман – фашистичка увреда или медицински термин?

Професор Батрићевић се згражава над тим што је у телевизијском програму угледни универзитетски професор Драган Копривица назвао Данила Маруновића — наркоманом. Он ту ријеч не оспорава као нетачну. Напротив. Његова примједба је морална: како се усуђујете рећи оно што је истина?

„Константно се објављују текстови у којима се Маруновић назива наркоманом, што неодољиво подсјећа на Милошевићево и Шешељево блаћење Чеде Јовановића.“

Сличност коју „професор“ проналази између Чеде и Данила није у интелекту, резултатима, нити чак у политици, већ — у наркотицима. Ако ово прочита, и сам ће Чеда затражио да се његово име не користи као димна завјеса за јавну апологију психоактивних супстанци.

Забрињавајуће је што се “професор факултета”, умјесто да подстакне младе на одрицање од дроге, појављује као њен најгласнији бранилац у јавном простору. У име „људских права“, напада оне који говоре истину и захтијева од институција да стану у заштиту особе која се под дејством наркотика обраћа јавности, износи ставове и доноси вриједносне судове.

А шта је ту спорно? Управо оно што професор не спомиње — а зна. Проблем није само што је Данило Маруновић наркоман. Проблем је што у таквом стању добија медијски простор, статус елите, те постаје мјерило прогреса, културе и антифашизма.

„Тај, прије свега аматер, директно је у тв преносу Маруновића називао наркоманом, што се до сад на нашим телевизијама није могло срести.“

А што се тек није могло срести, то је да се са академских позиција дрога проглашава културном идентификацијом.

„Масерка“, „четници“ и остале Батрићевићеве перле

Једнако увредљиво и сексистички, „професор“ назива министарку културе Тамару Вујовић — масерком. Нe очекујемо, али да примјетимо, ни ријечи из женских НВО. Ни гласа од Далиборке, Милице, Те(a)е — чуварки јавног морала. Вјероватно им је прогресивно кад је сексизам упакован у другим бојама.

„Апелујем на масерку културе, Тамару Вујовић…“

Ваљда је јаснији став, када неко јавно запита зашто се јавна сцена чисти од породичних људи, а пуни зависницима — тај је фашиста.

„Нас ‘наркомана’ је увијек било више него четника. А тек ће нас бит.“

Ова реченица, господине Батрићевићу, није само ужасавајућа — она је аларм за друштво. Она је позив на идентификацију са деструкцијом. Она је манифест једне дубоко поремећене идеологије у којој није страшно што је неко наркоман — већ што му то неко каже.

И зато, професоре, са свом пажњом и уважавањем које заслужује онај који младима треба да буде путоказ:

Сједи. Један. Видимо се у септембру

А ако већ нијесте у стању да препознате проблем у томе што се наркоманија брани као људско право, онда је можда вријеме да и ви и Данило, руку под руку, потражите помоћ — не у министарству културе, већ на Какарицкој гори. Тамо не мјере „четнике и наркомане“, већ сваком по потреби: на лечење, ако је болест, на санкцију, ако је злоупотреба.

Није циљ овог текста да вријеђа — него да тргне. Јер држава у којој професори бране дрогу, а дрогирани се зову културним херојима, на опасном је путу да изгуби и памет и душу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: