Примјери самоће
Илустрација, фото: Lukas-Rychvalsky
Пише: Сибин
У самоизолацији је веома важно осмислити – мале ритуале. Потом их се стриктно придржавати. Да би с временом прерасли у духовну дисциплину јер, отац егзистенцијалистичке филозофије примјети да је – Понављање религиозни термин.
Јутром, дуго испијати (бијелу) кафу, и прелиставати портале, све узимати са умјереном дозом резерве, јер ако је заживјела „социјална дистанца“, на сопственом примјеру ваљало би истренирати – специфичну скепсу. Што ће рећи, ону истанчану димензију сумње која на све баца истањену, подугачку сјенку.
Поподне, из библиотеке дозивати Пруста, који записа и ово… „За мене је Венеција до те мјере гробље среће, да се немам снаге у њу врати још једном.“
Без икакве сумње, нико тако као аристократ не умије уживати у доколици, сасвим је полако растежући, у свему потпуно посвећен, беспрекорно уређује распоред, тако да све има свој тајминг, чај као и одређена литература, и разговор који се најмање занима за оно актуелно.
Боравећи на селу ублизу Париза, префињени и осјетљиви, болешљиви и оштроумни, Ролан Барт се у паузи од писања, посматрајући кроз прозор башту, често присјећао дједа, који је према његовим ријечима био – мајстор малих ствари.
Цијели дан би – пише Барт – оправљао некакве ситнице… Које, опет, као да ничему више нису користиле. То га је сјетило оне сцене из „Трагање за изгубљеним временом“ кад отац тражи барометар, што је према Ролану тако пренаглашено мјесто.
takva su vremena došla,, u samoći su najjači a ko nije izbavit će se kao na koru od banane,,
Sibine, dobro si poceo ali prerano izgubio dah / mislim na tekst, naravno ☺