Прича о Русу који је дао живот за Косово и Метохију

Нису само Срби јуначки бранили Косово и Метохију од албанских терориста ОВК и НАТО снага 1999. године. Један од хероја којем се Србија још није захвалила на начин какав заслужује је и руски официр Булах Глебович. Његово тело остало је на Кошарама и до данас није пронађено.

Булах Виталија Глебович рођен је 2. маја 1965. године у селу Смидовичи, Хабаровском округу у Русији. У својој 25. години дипломирао је на вишој војној школи у Омску тактичку команду моторизованим снагама. У Русији се истакао током службовања у Азербејџану, када је ризиковао живот да би заједно са саборцима успешно завршио једну спасилачку акцију, из које је изашао са тешким потресом мозга.

У војску тадашње СР Југославије ступио је као добровољац и први ратни распоред добио као стрелац у 125. моторизованој бригади. Заједно са њим, тада је стигло око стотину руских добровољаца, који су дошли да бране Србију од НАТО и терористичке ОВК.

Добровољац из Хабаровска погинуо је у рејону села Кошаре, код Ђаковице, 19. маја 1999. године, у жестоким борбама против албанских терориста.

Недуго после његове погибије, пропагандна машинерија ОВК поставила је на Јутјуб филм на којем се види тело једног војника у униформи Војске Југославије, а онда и документа несрећног Булаха Глебовича.

Булах Виталиј Глебович био је ожењен, а иза себе је оставио ћерку Алису. Његови родитељи отац Булах-Глеб и мајка Валентина Петровна живе као пензионери у граду Хабаровску.

Снимци погибије Булаха Виталија Глебовича приказани су неколико пута на бројним руским телевизијама. Албански терористи се на њима смеју и подругују руском хероју.

За подвиг у одбрани слободе СРЈ одликован је Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.

Организација ратних ветерана из Хабаровска и његова породица већ годинама покушавају преко власти Србије да дођу по посмртних остатака Булаха Виталија Глебовича, како би могла достојно да га сахране.

Српски војници кажу да су руски добровољци били веома способни војници, добро утренирани и максимално дисциплиновани. На готово свим положајима дизали су морал младим момцима и трудили се да звуче позитивно, посебно у данима када је НАТО авијација бесомучно тукла српске положаје касетним бомбама, које су забрањене по свим конвенцијама ратовања.

Три руска добровољца погинула су као добровољци на Косову и Метохији, током 1999. године. Поред Булаха Виталија Глебовича, херојски су живот за Србију положили Фјодор Фјодорович Шуљга и Сергеј Иванович Старцев.

Тачних података о броју руских добровољаца на Косову и Метохији током ратних дејстава током 1999. године нема. Нагађа се да је њихов број износио око 200. Они су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама од 5 до 15 људи.

Храброст руских добровољаца ушла је у легенду, посебно пример снајперисте Алберта Андијева из Јужне Осетије, који када га је противнички снајпер погодио у десно око није напустио положај, већ је своју пушку померио на леву страну и пуцао све док се није онесвестио.

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Извор: Синови Србије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: