Потјера
Споменик Павлу Ђуришићу
Пише: Емило Лабудовић
У овом тренутку Црна Гора, посредством Интерпола, потражује и трага за око триста својих грађана, од којих су неки међу „највиђенијима“ на топ – листама међународног криминала. Освједочени шампиони у шверцу наркотика из Јужне Америке, дувана одасвуд, „мајстори“ огранизованих убистава према којима је Ал Капоне обичан аматер, држе нас у самом врху табеле међународног криминала и једном од кључних рута његових токова. Само она двојица која полако улазе у категорију најпознатијих „хајдука“ овог доба, Радоје Звицер и Љубо Миловић, довољна су за престиж и титулу најгостољубивије државе за „жестоке момке“, а многи тврде да су ту светску славу заправо и стекли баш због таквог „државног“ третмана. Јер, све док је било Брана и Мила, Аца и Катнића, и тета – Весне као „високе заштитнице“, жестоки кримоси, шверцери и убице били су своји на своме и уживали статус мечке у ловостају.
Рекох да Црна Гора горе поменуте, а и оне „друголигаше“, „потражује“ али, рекло би се да се у томе баш и не претрже. Јер, стара је истина да би евентуално њихиво хватање и суђење отворило „Пандорину кутију“ и да би на видјело могло изаћи штошта. Јер, кад је сопствена кожа у питању, свака солидарност и „закон омерте“ падају у други план. Тако би се многим овдашњим економским и политичким моћницима лако могло десити да, кад и ако „штићеници“ проговоре, и за њих нађе мјеста у пребукираном Спужу.
Али, није да Црна Гора, свим својим ресурсима, не трага за „починиоцима најтежих кривичних дјела“, како се у правничком жаргону називају ова са потјерница. Трага, и те како. И то без међународне правне и техничке помоћи, без посредовања Интерпола и без страха од њиховог проналажења. Умјесто да се сконцентрише на оне који њену економску супстанцу поткрадају, трују јој младеж и срозавају међународну репутацију, Црна Гора се ових дана „уби од посла“ да пронађе и ухапси саму себе и своју историју, настојећи да након осам деценија „исправи“ макар једну од својих бројних „кривих Дрина“. Снаге, достојне потјере за припадницима Ал Каиде, ангаживане су да се пронађе и ухапси – Павле Ђуришић. А у „потјерници“ за њим, умјесто препорука какве су некад расписиване за деспарадосима Дивљег Запада, на којима је писало „жив или мртав“, пише да се има наћи и ухапсити искључиво – у „бронзаном стању“!
За разлику од полицијских операција којима се траже и хапсе садашњи криминалци и које су, по правилу – тајне (под условом да неко из полиције не дојави), ова се изводи уз пуно помпе и медијске халабуке. Коло воде, ко би други, до „Вијести“, у оба формата, које, ваљда да би потјера за комадом бронзе имала некаквог смисла и какво – такво оправдање, не прошуштају прилику да нагласе да је ријеч о „озлоглашеном ратном злочинцу“! На страну то што је овдје ријеч о елементарној новинарској бесмислици и неписмености , јер сама чињеница да је неко „проглашен“ ратним злочинцем значи да је истовремено и „озлоглашен“. И, с тим у вези, како то да, рецимо, Секула Дрљевић, такође „проглашен“, није „озлоглашен“ већ је „уврштен“ и у државну химну. Али, „Вијести“ су… да не ружим текст и не кажем шта.
Без обзира с колико је историјског утемељења неко проглашен за нешто (историју увијек пишу побједници), њихова „јавност“ која може да провоцира или вријеђа јавност траје само док су јавни, било у виду споменика, спомен – плоче, натписа, мурала… Кад зађу у простор дубоке приватности, макар то био и манастирски Конак, њихова опасност по јавни мир, морал и већински доживљај историје престаје. А самим тим и све оно стражарење око Ђурђевих Ступова, судска лакрдија, претрес просторија, хапшење монаха… постају најобичнија друштвена бласфемија, друштва немоћног да се суочи само са собом. Јер, и све да се бронзани Павле пронађе и „ухапси“, да ли би био мања опасност и да ли би мање вријеђао морални хабитус оних који се заклињу у партизанштину а жестоко су обрукали и издали све оно за шта су се партизани борили? Не би сигурно, јер Павле није само комад бронзе, већ идеја и неразвојни дио наше заједничке историје и прошлости, осим, наравно, ако није ванземаљац.
