Poslednji krug

Piše: Nebojša Jevrić

Posle rudarske nesreće rudnik je zatvoren.

Loki veteran se vratio u rudarsko naselje baš kad je sneg počeo da pada. Ne onaj beli, praznični, nego onaj sivi — sa prašinom, sa garežom, kao da i nebo kopa svoju jamu. Kića je trčao ispred, mršav, ali ponosan, kao uvek. Mešanac, pola vuk, pola ulica. Nije lajao. Kića nikad nije lajao bez razloga.

Stao je pred kuću. Nije ga bilo godinama. Od rata, od onog jebenog proleća kad je sve pošlo naopako. A kuća? Ista. Samo prozor manje, i jedna žena manje u njoj.

Komšije su ga gledale preko zavesa. Nije on bio od onih što se vraćaju sa parama. On se vraćao sa slikama u glavi. Sa mirisom baruta u kaputu. Sa ožiljkom gde je nekad bio smeh.

Prvu noć je spavao u podrumu. Kića pored, budan. Iznad njih je škripao krov. Vetar je duvao kao da traži nekog koga je izgubio davno. A unutra, u Lokijevoj tišini, vrela slika — poslednja jama. Nije to bila rudarska, nego ona u koju se spuštaš kad više ništa ne vuče gore.

„Sutra idem dole,“ reče Kići.

Pas ga pogleda kao čovek. Onaj pogled što pita: „Jesi li siguran da tamo ima nešto za nas?“

I sutradan, Loki i Kića siđoše u jamu. Nije bilo dozvole. Ni smene. Ni plate. Samo stara lampa, jedna motika i jedan čovek koji nije hteo da umre na svetlu.

Kopao je kao da nešto duguje. Kića je ležao pored i slušao. A rudnik — ćutao.

Posle trećeg dana, ljudi su počeli da pričaju. „Vratio se Loki. Kažu da kopa sam. Kažu traži brata. Ili sebe.“ Nije važno šta su mislili. Loki nije tražio ništa. On je samo hteo da završi ono što su svi ostali zaboravili da su počeli.

A kad su ga našli — sedmog dana, ispod obrušenog luka, sa Kićom preko grudi, kao pokrov — nisu našli rudu. Našli su dve stvari: komad stare fotografije, i šapat.

„Još jedan krug… samo još jedan.“

I niko posle toga nije ušao u tu jamu. Kažu, Kićino zavijanje se i dan-danas čuje kad vetar naiđe s juga. A rudarsko naselje, kao i uvek — ćuti. Jer se od ćutanja ovde živi duže.