Последњи круг

Пише: Небојша Јеврић

После рударске несреће рудник је затворен.

Локи ветеран се вратио у рударско насеље баш кад је снег почео да пада. Не онај бели, празнични, него онај сиви — са прашином, са гарежом, као да и небо копа своју јаму. Кића је трчао испред, мршав, али поносан, као увек. Мешанац, пола вук, пола улица. Није лајао. Кића никад није лајао без разлога.

Стао је пред кућу. Није га било годинама. Од рата, од оног јебеног пролећа кад је све пошло наопако. А кућа? Иста. Само прозор мање, и једна жена мање у њој.

Комшије су га гледале преко завеса. Није он био од оних што се враћају са парама. Он се враћао са сликама у глави. Са мирисом барута у капуту. Са ожиљком где је некад био смех.

Прву ноћ је спавао у подруму. Кића поред, будан. Изнад њих је шкрипао кров. Ветар је дувао као да тражи неког кога је изгубио давно. А унутра, у Локијевој тишини, врела слика — последња јама. Није то била рударска, него она у коју се спушташ кад више ништа не вуче горе.

„Сутра идем доле,“ рече Кићи.

Пас га погледа као човек. Онај поглед што пита: „Јеси ли сигуран да тамо има нешто за нас?“

И сутрадан, Локи и Кића сиђоше у јаму. Није било дозволе. Ни смене. Ни плате. Само стара лампа, једна мотика и један човек који није хтео да умре на светлу.

Копао је као да нешто дугује. Кића је лежао поред и слушао. А рудник — ћутао.

После трећег дана, људи су почели да причају. „Вратио се Локи. Кажу да копа сам. Кажу тражи брата. Или себе.“ Није важно шта су мислили. Локи није тражио ништа. Он је само хтео да заврши оно што су сви остали заборавили да су почели.

А кад су га нашли — седмог дана, испод обрушеног лука, са Кићом преко груди, као покров — нису нашли руду. Нашли су две ствари: комад старе фотографије, и шапат.

„Још један круг… само још један.“

И нико после тога није ушао у ту јаму. Кажу, Кићино завијање се и дан-данас чује кад ветар наиђе с југа. А рударско насеље, као и увек — ћути. Јер се од ћутања овде живи дуже.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: