Помен оцу Мому у цркви Светог Николе у Котору

Након Свете литургије у цркви Светог Николе у Старом граду, данас на Томину недјељу, служен је помен архијерејском протопрезвитеру бококоторском, оцу Мому, који је 29. априла 2019. изненада уснуо у Господу у 76. години земаљског живота..

У породичној гробници код цркве Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима 30. априла  сахрањени су његови земни остаци.

Обраћајући се данас присутним на помену у цркви Светог Николе, протојереј Мијајло Бацковић је казао да је отац Момо сваку изговорену ријеч потврдио и својим животом и својим дјелима.

„Видио си и повјеровао си. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше“, ријечи су Господње у данашњем Јеванђељу упућене Томиној сумњичавости.

Свако вријеме у којем ми православни хришћани живимо је неко вријеме које је због овога или због онога, добро или лошије.

Господ је створио овај свијет као човјека, као круну стварања да буде сличан Њему. Створио је свијет савршени, али од Адама и првородног пада па до данас ми људи чинимо вријеме у овом времену и овом свијету онаквим какво оно јесте.

Можда баш данас, а мислим и у свим вјековима, живимо у времену ове недјеље сумњичавости један према другоме, према себи и према Господу.

Сваки храм, сваки град, свака земља, народ има људе по којима се сјећамо тих градова, храмова, народа и тог времена у историјском тренутку када су ти људи живјели, али се сјећамо много даље, дубље, шире, тих људи и након њиховог одласка са ове земље.

Двије хиљаде година сјећамо се радосног узвика „Христос воскресе“ и оног одговора „Ваистину воскресе“. А од тог узвика и тај узвик одзвања кроз вјекове више од 2.000 година.

Свако вријеме носило је неко своје бреме, па и ово наше у ком се ми данас налазимо није ништа теже, није ништа можда ни лакше, ни боље, ни љепше од онога времена у којем су ти људи живјели, само је питање како ћемо ми у том времену живјети и какви ћемо ми изаћи из тог времена.

У овом храму и даље се чује одјек оних свештенослужитеља који су у њему служили, епископа бококоторских, прије њих и послије њих до данашњих дана.

Овај храм би био само једна лијепа грађевина у Старом граду у коју би људи долазили, давали прилог, плаћали улазницу да виде споменик културе и градитељства, да у њему нису били ти људи.

Сваки град, народ, крај, храм, чине људи који се у њему моле и служе у њему.

Камен и арматура, ма колико лијепо били изграђени, само су мртва творевина без молитве и без људи који у њему служе.

Обично кажемо невјерство Томино, а ја сам баш од једнога којег данас помињемо и чији глас ни након двије године није престао да одзвања овим храмом, овим градом, нашима народом, нашом Црквом и у срцима свих нас који смо га вољели, али и у срцима и главама и оних који га нису вољели.

Тај глас одзвања и од њега сам први пут чуо, када смо се возили негдје, у неком тренутку, како није правично Томи рећи да није вјеровао, него је правично и праведно рећи да је Тома посумњао.

Да Томе, јер му је било криво да види тог тренутка Господа васкрслога, хтио да га види и да се увјери и да се Тома насумњао за све нас.

И зато је правилно вјероватно рећи, ја тако увијек говорим откако сам чуо од њега, сумњичави Тома, а не невјерни Тома.

Онај који је био међу нама није видио, физички дотакао руке, ране, груди Господње прободене, али је вјеровао дубоко истински и зато знам да данас његов глас, кашто овдје одзвања, одзвања у Царству небеском, био је наш отац Момо, којег се данас сјећамо.

Тај, могло би се рећи, глас вапијућег у пустињи у оно вријеме када је дошао у овај град, он је био онај који држао, као и његова слава Св. Јован, прст уперен ка небу и тај прст опомињао је да се покајемо, да се приближило Царство небеско.

И цијели његов живот био је у том дуку опомињања и учења и зато је његов глас, који није био просто само ријеч изашла из уста, јер многи лијепо говоре, многи лијепо бесједе, али ту бесједу и ту ријеч кад треба мораш потврдити својим животом и својим дјелима.

Он је ту ријеч, и сваку изговорену ријеч, потврдио и својим животом и својим дјелима и зато је његов глас тај који ће остати као глас онога из пустиње вапијућег и увијек опомињати све нас, који смо његови наследници, духовни и вас физичке наследнике наследнике, његову породицу и све вас који сте данас дошли да се сјећате и присјетите његовога лика овдје на овим дверима.

Нека Господ, који је сада у Царству небеском са нашим оцем Момом, да да ми као народ што мање сумњамо, а што више вјерујемо и да никад не одступимо од онога пута који нам је прво Господ у Јеванђељу као путеводитељ уписао и да ово вријеме у ком живимо, ми стварамо бољим временом за нашу дјецу. То нас је учио наш отац Момо.

Нека Господ упокоји његову душу у Царству небеском, свима вама и његовој породици да Господ да да остану на том путу, као што стоје, чврсти, јер није лако бити породица оца Мома, ни духовна, а поготово не физичка.

Увијек ће тражити људи од нас да у нама виде и чују оца Мома, што ће бити наравно тешко, али ћемо се ми потрудити да бар мало у нама одзвања глас и онај узвик који радосно он сад пред Господом понавља – Христос воскресе, Ваистину воскресе, казао је у бесједи протојереј Мијајло Бацковић

УДАР НАЂЕ ИСКРУ У КАМЕНУ – Глас умјетника поводом рушења Његошеве капеле на Ловћену

Поводом годишњег помена оца Мома Српско пјевачко друштво „Јединство“ (1839) Котор, издало је брошуру, која ће бити промовисана у цркви Св. Николе 7. маја. Говориће: протојереј-ставрофор Гојко Перовић, проф. Милош Ковић и академски сликар Веља Михајловић.

Брошура је након помена оцу Мому дијељена вјерницима.

Како каже проф. Лијљана Чолан, која је са протојерејем Немањом Кривокапићем, припремила за штампу, „ријеч је некој врсти каталога за цртеже из 1971. године, који су у нашој ризници, а које је отац Момо добио, када је освештавао своју Васкрсенку, цркву Светог Петра Цетињског на Прчању 1982.

Поклони су познатих умјетника Радомира Рељића, Миће Поповића, Младен Србиновића,Мира Главуртића и Петра Омчикуса. То су цртежи који су изашли у часопису Уметност 27/28 1971, а касније и у зборнику Сумрак Ловћена. Уз њих су и књижевни текстови који су пратили ове цртеже тада.

У брошури су и каснији поклони везани за Његоша. Рељефни портрет Небојше Митрића, слике Пеђе Драговића и Вељка Михајловића.

Све то, наравно, уз причу о оцу Мому који је као свједок времена написао и своје виђење и доживљај обесвећивања Ловћена.

Извор: Црквена општина Котор

Прочитајте ЈОШ:

Бесједа Митрополита Амфилохија у Храму Васкрсења Христовог у Дахау

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: