Poetski impuls me ne napušta

Piše: Ivan Lalović

Današnji čovek ne oštri svoja unutrašnja čula, ni vida ni sluha ni ukusa. Prepušta se jednostavnim odgovorima, lakim rešenjima, postavljajući sebi, ali samo ponekad, jednostavna pitanja

Zbirka pesama „Kojim morem” predstavlja pogled iskosa na pojave stvarnosti, bacajući tiho i uporno svetlo na one tačke života koje ne smeju ostati u tami. Kojim morem, jeste pitanje drumova, puteva, staza i raskršća, koje valja prepoznati da bi uplovili u mirnu luku poezije. Ovako svoje sveže poetsko „čedo” nagrađivani pesnik Ivan Lalović komentariše u razgovru za „Politiku”. Lalovićevu zbirku pesama „Kojim morem” upravo je objavila Književna opština Vršac.

„Kojim morem”, beleže urednici Lalovićeve zbirke, autor nas poziva na prekomorsko putovanje u neposrednu stvarnost, kako ne bismo iznova propustili susret sa neponovljivom sopstvenošću. Prvu pesmu Ivan Lalović napisao je kao dečak od sedam-osam godina, podstaknut maminim palačinkama. Ta radost njegove igre reči traje do danas.

I palačinke, pogotovo majčine, jesu ona čuda života koja u nama bokore reminiscencije iz detinjstva punog elementarnog doživljaja sveta, i nema dobre pesme bez tih palačinki iz faze zrenja. Naravno, svakodnevica je puna malih čuda života, i ko ih primeti taj je već pesnik i bez napisane pesme. A pesnička mašta nije ništa drugo do projektor onoga što se već odigrava pred nekim drugim očima. Nije bogatija od scene jedne planinske livade ili žudnje u rukama dvoje koji se vole ‒ kaže naš sagovornik.

Pesnik je oduvek bio onaj koji, kako je govorio Miljković, pesmom u drugima leči bolest od koje sam umire. Poezija je za Lalovića dragocen štit duši.

I samo postojanje poezije na svakom koraku, pogledajte šta je stihova oko nas u bibliotekama, na trgovima, katedrama, festivalima, kafeima, društvenim mrežama, govori da je poezija dobro sredstvo samoodbrane od mnogih vremenskih neprilika koje su i nužne jer ne bismo poštovali vrednost vedrog dana da ne naiđe mračna oluja. I onaj stari zaključak da poezija ne može da promeni svet, jeste tačan, ali da je kišobran, gromobran, a ponekad i atomsko sklonište, to se poeziji ne može osporiti, nipošto. I zato je treba negovati. Da se ne pretvori u svoju suprotnost, u antipoeziju. Ono što nije poezija a predstavlja se da jeste ne može da bude gromobran već najveća opasnost od „atmosferskog elektriciteta”. To treba imati na umu i kad je u pitanju proizvodnja, ali i konzumacija pesničkih đakonija ‒ kaže Lalović.

Iza našeg sagovornika su brojne pesničke nagrade: „Pečat varoši sremskokarlovačke”, „Srpsko pero”, „Zlatni orfej”, „Đurin šešir”, „Nebojša Devetak”…

‒ Nabrojali ste vredne pesničke nagrade. Pre nekoliko dana sam dobio i priznanje „Blagodarje” za trajan doprinos ugledu i razvoju Udruženja književnika Srbije, koje sjajno vodi dvojac, Milovan Vitezović, kao predsednik, i pesnik Miloš Janković, kao zamenik predsednika. Prijaju nagrade, gode stvaralačkoj strukturi ličnosti, na kraju daju vetar u pesnička jedra kao pomisao da nisu slatke muke pisanja prošle sasvim neopaženo. Ali najveća nagrada jeste, svakako, ona odozgo: da me poetski impuls ne napušta ni posle dve i po decenije u književnosti. Taj dar, tu nagradu ne smem izneveriti ‒ besedi umetnik..

Čovek novog doba je, kako znate da kažete, budući da ste i pravnik, zalutao u nešto mračno, ljigavo i beznadežno. Kako mu pomoći, pitali smo Lalovića.

‒ Nemam na to jednostavan odgovor i već pripremljen recept. Današnji čovek ne oštri svoja unutrašnja čula, ni vida ni sluha ni ukusa. Prepušta se jednostavnim odgovorima, lakim rešenjima, postavljajući sebi, ali samo ponekad, jednostavna pitanja. Savremena literatura, klasici i naše i svetske književnosti, epika, lirika, muzika, pozorište, orjentišimo se na te razgovore i razmene. Pređimo iz sala za ručavanje na kulturu, ne na sofu da hrčemo. Pođimo u prirodu na izvore, pod samo našim nebom, podstaknimo Erosa u nama, onu moćnu silu koja može da se suprostavi mržnji, agresiji, nerazumevanju pogotovo prema različitostima. I negujmo kulturu prihvatanja i suživota sa različitim, na polzu savesti i duha. Pri tome ne zaboravimo korene, zavičaje, predanja, negujmo svest o vlastitim vrednostima i kao jedinke i kao naroda. I samomržnja je ručak koji je zgotivio Tanatos, treba ga zaobići u širokom luku, na brzom konju ‒ kaže Lalović.

Pesničkim se očima vidi sve. Koliko je delikatno gaziti poljem kao poeta, kaže:

‒ Divni pesnik Čarls Simić kaže da su pesnici svih vremena naši svaremenici. To objašnjava stavom da se u istoriji čovečanstva glas o čovekovoj usamljenosti pronosi jedino posredstvom poezije. Delikatnije je kao poeta prolaziti poljem jer ma koliko su cokule ojačane ne može se proći bez modrica, rana, mokrog razočaranja i mučnog gnušanja. Nije do cokula, do pesničkih je očiju koje su svedokom otuđenosti veka i sveta.

Iskrenost je uslov svih uslova. Pa tako, bez iskrenosti nema poezije, odnosno ljubavi. Gde su se izgubile te vrednosti?

‒ Izgubile su se u opštem haosu, u košmaru ljudskih odnosa, u ambicijama, slabom vaspitanju, trci za materijalnim. Gubi se poštovanje i samopoštovanje, vreme se ubrzalo, nekad se čini ima ga dovoljno tek da se zadovolje osnovne potrebe. „Kojim morem” onda pita se Lalović i odgovara:

‒ Nije loše za početak postaviti pitanje i tragati za malo dubljim odgovorima. U tom traganju se možda dozovemo pameti, postanemo bolji, iskreniji. Valjalo bi da bi se sačuvala osovina trajanja, da se ne bi na kraju sve oburdalo kao kula od karata.

Izvor: Politika