Писма са села којег више нема: Весело вече
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Туробан и сив дан, киша која плеше по крову још од синоћ, пригушена бјелина видика прошарана крпама снијега (падаће опет, кажу) и стање духа у којем скоро да нема мјеста за одјеке садашњости који насрћу на чула. У ту, с девет брава забрављену, пустопољину као прамење магле која се као хајдук краде према Мокри, навиру таласи сјећања чија топлина грије таман колико и распјевани и рђом већ начети „смедеревац“. Као афричку краљицу палмином лепезом од досадних инсеката, та сјећања ме бране од суицидне испразности времена које, залудан, трошим и које ме, још залудније, мрви и протура кроз жрвањ живота према неизбјежном исходишту.
Згађен овим, као у вир спасоносне свјежине усред августа, урањам у сјећања на дане када смо се окупљени око бакиног радија (тада је био једини у селу) одупирали искушењима досаде и тривијалности зимске свакодневице на селу. И као да опет чујем најавну шпицу тада најслушаније и најомиљеније емисије Радио – Београда, „Весело вече“, и звонак глас водитеља Петра Словенског. Крем комичарског глумишта ондашње Југе увесељавао нас је и до суза доводио шалама, геговима, вицевима, скечевима, које смо памтили и препричавали, опонашали од недеље до недеље, чекајући нову емисију.
Одавно више не слушам радио, осим кад струја изда, а и „Весело вече“ се, са много чиме што нас је чинило веселим, преселило у архиву и трезор у Хиландарској 2. Сада нас, сваконоћно, умјесто здравим и помало пецкавим хумором, настојањем да точак времена ако не врати назад а оно макар заустави у мјесту, забавља и до суза (оних од оне милине, Давида Штрпца) доводе ови са Јавног сервиса. Из вечери у вече, њихово „весело вече“, одјевено у лажни балски фрак испод којег вире шарени рукави Арлекина, покушава да разгали нацију. А извођача разних, што домаћих, што оних од преко, просто се не зна ко је од кога комичнији. Глумећи паметнице (наш народ би рекао: мудросере), смјењују се у патетичним хвалоспјевима, домољубним изливима, клетвама и оптужбама, нашепурени као ћурани пријете, бране ненападнуто и замећу кавгу са измишљеним аветима и причинама. Дон Кихот да им позавиди.
Она Беба се, очигледно, дефинитивно укакила и сада му унеређене и смрдљиве пелене покушавају опрати курте и мурте, потпомогнуте упарађеним и каодасуколацпрогутали уштогљеним „презентерима“. Не зна се ко кога претиче у настојању да дјелује учено и озбиљно. Да се зацијениш од смијеха. У односу на разне Кораће, Јакшиће, Вујовиће, Шуковиће, Коњевиће, Шеховиће…. Мија и Чкаља не би прошли ни аудицију за дјечје приредбе. А тек онај „олујни“ Аџић, па она раскокодакана и разиграна примабалерина у извођењу „ора“ по цетињским трговима, па… списак је неисцрпан
Посебну трупу „забављача“ представљају они из „дипломатског хора“ (Шојићева конструкција, када, глумећи дипломатску увиђавност, неутралност и поштовање суверенитета домаћина, мало, мало изваде ону ствар и јавно уринирају по нама као по зечевима. Да начисто свиснеш од милине и забаве. И таман помислиш како си већ видио све „извођаче“ кабареа кад однекуд, или из нафталина или из са клупе за резерве, на сцену истрче стари/нови ликови са клоновским маскама и водвиљ се наставља без краја и конца.
А тек што је весело и забавно кад се на просценијум саопштењима истури менаџмент Јавног. Ту просто прашти и врца хумором, више него најиздашнији новогодишњи ватромет. Недавно, док су опонирали једној од незадовољних странака (а све су, лише ДПС и њене „фамилије“ и „фамилијаша“ незадовољне) саопштише како је предметна странка – одсвирала своје. Изолован у својој „глувој соби“, менаџмент Јавног очигледно не чује свирку која се већ увелико свира напољу. Да чује, и њима би дошло из дупета у главу да узалуд свирају… (из пристојности не према њима, нећу поменути чему) и да неће бити биса.
Moj Labudovicu neznam ocemo li docekat taj dan, da se konacno rasturi ona Gebelsovska jazbina, zvana Rtcg.No , kao sto vidis, dani prolaze, skupstinska vecina, i vlada, ne preduzima nista da se prekine ovo medijsko trovanje, i suzbije smrad koji dolazi iz te jazbine.