Петар II Петровић Његош: Mисао
Петар Други Петровић Његош
Пламен божествени у ништавом храму,
каква ли те је судба у њему зажегла?
Али си ти т’јелу вјечно мученије
али т’јело теби времена тавница?
таинствени закон какав вас сједини?
Какво ли вам право ово својство даде?
То је смртну скрито, а ко знаде рашта?
Он таину ову никад прозрет неће.
Ако ми нијеси бесмртности свједок,
а ти бич си мени и тирјанин љути,
којега би само судба наопака
морала човјеку рад мучења дати,
да му кратки дани и ништавни живот
у проклетству грком и у плачу прођу.
Да, смртни би био најгрђе створење
ако му нијеси ти вјесница права
бесмртију душе вјечнога блаженства.
Електризма пламом ти човјека параш
Како муња св’јетла у мрачнојзи ноћи
што полетом својим градоносни облак
са љутошћу хитром беспрестано кроји
желећ своју свјетлост у мир усијати,
Ње је луча слаба када сунца није.
И ти тако исто усиљаваш чојка
да свјетило зажди у бездане чудесах,
да открије јасно смртнијем очима
сва чудеса Божја — таинствену књигу,
у кој би смртни могâ видијети
без конца планове по којим је рука
свемогућег творца у бескрајни простор
расула свјетове, кâ сиједа зима
кад насије воздух брилијантним прахом,
у коју би могâ право видијети
будућности своје каквост и судбину.
Но од ове тајне виђећемо нешто,
ал’ за гробом само!…
…………………………………..
Будућност је наша велика таина,
која се садржи у оним њедрима
из којих је наше проистекло биће.
Твојему полету, иако је кратак,
ум границу ставит никако не може;
он с великим трудом са тобом управља
кâ кормач сустали у буру са лађом;
ти границу моћи пређеш људске смјело.
Колико сам путах, твојим огњем светим
опит, тумарао по плавој пустињи
тражећ престол сјајни оца вјечитости.
У моме полету безбројна сам сунца,
њина созвјездија налазио свуда,
сва пространа поља ђе су засијана
св’јетлим шаровима како капља бистре
из тешка облака кад кроз луче сјајне
пред заходом сунца поспу сферу нашу.
У њихову свјетлост и у редну течност
читâ сам с внимањем таину чудесах,
свуд сам престол његов у свим свјетовима
уздигнут гледао, али ми се свијет,
од ког су сви други истекли свјетови,
што се више дизах, даље одмицаше.
Ти си ме водила у прелесна поља,
ђê смртнога биће произникло негда
од ништавог праха вољом свемогућом.
Прах сам такви исто ја тежио смјело
мојом руком смртном рад вишега чуда.
Душа ми је јако у груди стењала,
блаженство гледећи ради нас створено
те погрешком грдном вјечно изгубљено.
О каква ме жалост с ужасом морила
кад сам у повратку прешао границу
из бесмртног стана у предјеле смртне.
Ти си ме сводила у бездана Тартара;
с трепетом сам гледâ кипеће ријеке,
с трепетом сам гледâ мрачна чудовишта,
с трепетом сам гледâ ужасне картине,
са страшилом људским злијем напуњене,
с трепетом сам гледâ бездне таме густе,
које с јеком страшном бљуваху облаке
дима и пламена, црна и смрдљива,
из жедне утробе, којима се храни
царство вјечне ноћи под сводом Тартара.
