• Наша Србија
• Топ 1

Пензионери из Лепосавића на барикади – поручују да су за мир, али од захтева неће одустати

3 године ‎ ИН4С

Фото: Косово онлајн

На барикади у Ибарској Слатини код Сочанице вечерас је и велики број пензионера. Са заласком сунца, напољу је захладнело, греју се поред буради у којима и 16. ноћ гори ватра без престанка.

Неки су под шаторима, тамо је знатно топлије. Они поручују да је тешко, али и да неће одустати од својих захтева, јер је реч о њиховој дедовини од које, кажу, немају лепшу.

Ратка Петронијевић из Лепосавића, која је десет година је у пензији каже да се бори за бољи и мирнији живот своје унучади.

“Мој отац је рођен овде, деда, супруг, ми смо сви овде рођени, за другу земљу не знамо. Мени да дају пола Србије, мени је овде најлепше. Ја ћу се борити овде, ако треба и нека ме живу прегазе, уопште се не плашим, само да млади живе нормално. Овде сам рођена, овде сам одрастала и удала се. Ја све добре људе волим, а зашто они нас не воле стварно не знам. Нека дођу код нас да живе, ако треба примићу их и у кућу, али до када овако, зашто? Долазићу овде сваки дан, али нећу да им попустим”, казала је Петронијевић.

 

Додаје, кроз сузе, да јој се чини као да нико не разуме и не чује захтев Срба и да је забринута.

“Ко не би бринуо? Сваки нормалан човек који има породицу, који има децу, свако би се забринуо. Ми живимо у страху 22 године. Никога не дирамо, ништа не тражимо, само да живимо као свој на своме. Ја сам рођена на Косову нисам знала за овакве Албанце, ја сам знала за оне друге, ми смо се дружили са њима. Мени никада ништа нису урадили. Питамо се зашто овај страх, зашто нам овако раде, да моје унуче не сме да иде у школу, зашто? Нити сам коме дужна, нити шта коме узела и да ја под старе дане болесна морам да се борим за своју децу, која су ми и болесна, ето зато морамо да се боримо. Ово је жалосно. Како би било њиховим породицама, странцима да њихова деца живе као ми, шта би они рекли”, упитала је Петронијевић.

И пензионер Саво Вукашиновић вечерас је са својим народом на барикади. Поручује да нема одустајања и да ће истрајати упркос претњама из Приштине да ће насилно рушити барикаде.

“Да је тешко, тешко је и треба да будемо на барикади, да подржимо наше суграђане који су ухапшени и да издржимо у својим захтевима до краја, до слободе. Додао бих још неколико речи, ако хапсе наше овде, онда би требало хапсити и њихове када пролазе ка централној Србији, а не овако да су наши за све криви, а њихови у праву. И тако док се не ослободимо од ове напасти, да се ослободе ухапшени и да се специјалне јединице Косовске полиције повуку са севера, ми све до тада нећемо напуштати барикаде, остајемо до краја. Имам децу, најстарије има тридесет година, не зна шта је слобода, живе у страху у неизвесности. Ово мора да се издржи до краја, морамо се ослободити ове напасти. Било би боље да се договоримо мирно него да не дај боже да дође до неке друге силе”, каже Вукашиновић.

Пензионери су, како кажу, вечерас ту како би пружили подршку људима на барикади који су истрајни у својим захтевима. И још једном поручују да ће барикаде уклонити када Приштина ослободи Дејана Пантића, Миљана Аџића и Слађана Трајковића, престане са списковима и хапшењима њихових сународника и када се са севера повучу специјалне снаге полиције, пише Косово онлајн.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: