• Насловна
• Поглед

Пензионер Николаидис против “балканских сељака”

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Андреј Николаидис

“Ако може напредни дио човјечанства, могу се, вала, егзорцизма дохватити и наши балкански сељаци”, бљеште ријечи у антрфилеу потоњег Николаидисовог памфлета.

Пошто је, као истакнути културни стваралац, завриједио доживотну апанажу од црногорске државе, постојала је нада да су пљувачне жлијезде Андреја Николаидиса напокон пронашле свој, тешком муком, стечени мир, и да ће овај знаменити скрибент прекинути са штрцањем својих публицистичких излучевина. 

Авај! Сувише савјестан грађанин, сувише поштен, сувише марљив је Николаидис да би се, налик на остале пензионере, мирне савјести препустио бескрајним партијама шаха или товљењу градских голубова. Јер “дуг према земљи враћат’ се мора” па је тако овај зорни Kulturträger опште праксе своју просвјетитељску мисију наставио са полетним жаром млађег културног референта у МЗ Мрдуша Доња. Иста мета, исто растојање! Вехементно антиправославље глазирано бакуњиновским антикапиталистичким Weltschmertz-ом и даље је заштитни знак овог НАТО анархисте.

Узгред буди речено, нејасно је по ком критеријуму се Николаидис има сматрати истакнутим културним ствараоцем, осим ако норма коју прописује Закон о доживотним накнадама за мајке са троје или више дјеце, није на мала врата угурана и у сферу културног стваралаштва, па је тако Николаидис ушао у категорију писаца са три или више написаних књига.

“О, књиге моје, јадна сирочади/Децо мила мојих лета млади’!” Књига и пара, штоно вели народ, никад доста! А Николаидис, црногорска културна мајка, ако ништа друго, зна своју цијену – стандардних 30 плус још седам стотина европских новчаница. За сличну своту донедавно је у својству савјетника културно уздизао Ранка К. И ето ти, шта се напослетку згодило – “Нека цвјета 1000 Џавида” револуција! Зато је Ђукановић на опрезу: Чим ми неко помене културу, ја га пензионишем!

Али вратимо се балканским redneck сељацима .

Redneck је познати пејоратив који се у америчком сленгу уобичајено користи за сиромашног, прљавог, необразованог, бијелца-расисту са америчког Југа. Да је монах Арсеније са телефона пустио снимак Вагнеровог “Götterdämmerung”, свеједно би био етикетиран као балкански redneck. Такав је кисмет православних, обашка Срба, којих се дотакне Николаидисово перо; све сам го сељачина, силоватељ, пљачкаш и злочинац, што су само балканске варијације redneck стереотипа.

 Чак и да није балкански аутошовиниста и интелектуални мародер, оно због чега би у некој култивисаној средини Николаидис с правом био презрен, овдје га препоручује као “истакнутог културног ствараоца”. Јер судити о некоме искључиво на основу његовог изгледа одвајкада се сматрало за симптом огољеног простаклука, рђавог карактера и душевне нискости.

Само захваљујући тамним наочарима и припадности православљу, монах Арсеније је према Николаидису, балканска верзија америчке јужњачке сељачине. Човјек, вођен разумом а не ниским страстима, логично би претпоставио да тамне наочаре нису просто дио екстравагантног имиџа, већ средство које је у одређеним случајевима нужно. Можда је сличност са “ZZ Top-ом” недољива, али ако већ канимо износити јавне судове са позиције “истакнутих културних стваралаца”, вриједи као објашњење размотрити и случајеве Реј Чарлса и Стиви Вондера. Да, али истина шкоди стереотипу па је стога непожељна.

У крањем, оно што о. Арсенију замијера овај најмлађи пензионер међ’ писцима, јесте недостатак урбане супстанце, имплицирајући да је та инсуфицијенција поплочала његов пут до средњевјековног мракобесја. Кратећи своју пензионерску доколицу шароликом понудом видео записа на нету, могао је Николаидис, прије него је почео шиљити свој плајваз по балканским сељацима, штогод “прогуглати” и о својој главној инспирацији.

Да је најмлађи писац међ’ пензионерима макар прочитао – беспоштедну али и интелектуално поштену – рецензију Теофила Панчића, ако већ није као Панчић прочитао саму књигу монаха Арсенија, теза о балканским сељацима можда му се не би чинила тако употребљивом у овом случају, што не значи да би од ње одустао. Јер држати се истине није толико ствар не/познавања чињеница, колико моралне чврстине.

Наиме, монах Арсеније, иначе стоматолог по вокацији, припадао је оном кругу београдске младежи, која се средином 80-их профилисала као урбана,најприје субкултурна, авангарда, чији је свјетоназор, поред бројних андерграунд умјетника, понајбоље артикулисао култни рок бенд ЕКВ.

У другој половини 80-их, живио је и радио у Њујорку, гдје се такође кретао у сличном миљеу, па је и сам узимао учешћа у перформансима свјетски познатог и признатог фотографа Ивана Лепена алиас Стефана Лупина. Био је најбољи пријатељ Душана Геричића Гере, у то вријеме перспективног сликара, са којим се заједно и отиснуо у свијет. Паклени ритам велеградског живота, његова испразност и трагичне судбине већине урбаних номада, какав је био и он сам, напослетку су га довеле до православља.

О својим искуствима је написао књигу “Бог и рокенрол”, која се мени лично, да будем искрен ,није допала, И многе критичке опаске Теофила Панчића изречене на рачун те књиге сматрам умјесним. Дабоме, биографију овог монаха не треба узимати као per se афирмацију православља или као доказ за било шта друго осим, у контексту Николаидисовог написа, бесмислености шовинистичке сотије о балканском redneck-у који долази право из руралних области у којима царује мрак средњег вијека.

Није проблем чак ни то што се штанцање оваквих пригодних лажи спонзорише новцем црногорских пореских обвезника, али јесте чињеница да се од све те прљавштине, од тог кужног блата које, штрцајући своје биједне памфлете, око себе стварају “истакнути ствараоци” Николаидисовог типа, ваја лик “црногорске културе”. Али, када се погледа материјална база црногорске културне надградње, много шта постаје јасније. Рецимо, симбиоза злочина и лажи. Ако ђаво заиста не постоји, онда нама у Црној Гори ни Бог не може помоћи!

Пише: Мићун Милатовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: