Pečat Dimitrija Mitrinovića na Ajnštajnovom ateizmu

Piše: Muharem Bazdulj

Naša digitalna epoha obeležena je, između ostalog, i brojnim jalovim internetskim polemikama o svemu i svačemu. Kad se podvuče crta, te se polemike u većini slučajeva svode na ideološka pitanja. Jedan od omiljenih argumenata tu je pozivanje na autoritete, a u tom smislu posebnu težinu imaju efektni citati. Od tviteraško-forumaških svađa, međutim, izlišno je očekivati naučničku akribiju, pa se tu često potežu i izmišljeni citati za koje bi posle svi stavili ruku u vatru da su autentični.

Za većinu ljudi je ona banalnost o vremenima „kad pametni zašute, budale progovore, a fukara se obogati“, najpoznatija Andrićeva rečenica i kroz velike muke ćete proći ako nekog probate da ubedite da to Andrić nikad i nigde nije napisao. Takođe, teza o tome da će „budući fašizam da se pojavi pod krinkom antifašizma“ pripisivana je raznima – od Čerčila do Orvela – ali bez prave materijalne podloge.

Crno na belo

U žučnim raspravama između vernika i ateista, često se poteže pitanje Hitlera. Vernicima je jako stalo da ga proglase ateistom, dok je ateistima važno da ga „uknjiže“ vernicima.

Kad je reč o Ajnštajnu, stvar je obrnuta; njega i jedni i drugi žele u svom taboru.

Zato je pre deset godina, toliku veliku pažnju privukla aukcija na kojoj se prodavalo Ajnštajnovo pismo Erihu Gutkindu u kojem se veliki naučnik nedvosmisleno izjašnjava kao ateista, odnosno neko za koga je „reč Bog tek izraz i proizvod ljudske slabosti“, a Biblija „zbirka plemenitih, ali istovremeno i potpuno primitivnih legendi koje su, uza sve ostalo, i prilično detinjaste“.

Pismo je onomad prodato za 404.000 dolara, što je u to vreme bio najveći iznos ikad plaćen za jedno pismo. Kupac je, međutim, napravio dobar posao pošto je četiri godine kasnije isto pismo preko I-beja prodao za više od tri miliona dolara.

Ajštajn jeste jedna od najvećih ikona modernih vremena, ali otkud tolika cena za jedno jedino pismo? Razlog je verovatno činjenica da se njegovo ime često poteže u uglavnom jalovim i površnim raspravama oko međusobnog odnosa religije i nauke.

Znalci Ajnštajnove biografije dobro znaju da njegovi roditelji nisi bili ravnodušni prema religiji te da je budući fizičar iz početka odgajan u verskom duhu, no da je već kao dvanaestogodišnjak veru izgubio. (Čuvene su njegove reči: „Ne mogu zamisliti Boga koji nagraduje i kažnjava bića koja je stvorio, niti Boga s voljom poput one kakvu mi imamo. Ne mogu takode ni zamisliti da jedin-ka živi posle svoje fizičke smrti: makar se slablm duša-ma, zbog straha ili zbog egoizma, takva misao naročito dopada.“) Ipak, prvenstveno zbog pojedinih interpretacija Ajnštajnovih iskaza privrženosti Spinozinoj filozofiji, religijski su propagandisti skloni tvrdnjama da je Ajnštajn bio vernik.

Primalac

Zanimljivo je da silan interes javnosti za pominjano pismo nije prouzročio skoro nikakvo zanimanje za njegovog primaoca. Sve što se u ovoj priči tiče Eriha Gutkinda, prema novijim novinskim člancima i digitalnim dajdžestima, staje u dve-tri fraze: filozof, autor knjige Choose Life: The Biblical Call to Revolt, kao i Ajnštajn jevrejskog porekla. Ni ekstenzivno istraživanje putem internetskih pretraživača neće ponuditi mnogo više podataka o Gutkindu. No na stranu internet, Gutkinda je teško pronaći i na mnogo relevantnijem izvoru informacija – u Biblioteci Britanskog muzeja, jednom od najvećih hramova knjige u istoriji čovečanstva. (Lepo je pisala Isidora Sekulić: „Ko je u Biblioteci Britanskog muzeja radio, ne može je nikad zaboraviti. On joj ostaje obavezan za ceo život, i kroz nju vezan za zemlju i narod engleski vrlo tesnim vezama. Ko je u Britanskoj radio, postao je više čovek no što je bio.“)

Podatke o Gutkindu u ovoj je biblioteci tražio Predrag Palavestra koji o tome piše u svom eseju Grob na Hajgejtu.

Gutkind je nemački filozof i pesnik jevrejskog porekla koji je nakon nacističkog osvajanja vlasti u Njemačkoj emigrirao u Ameriku te je tamo dobio skromno nastavničko mesto u njujorškom Gradskom koledžu, piše Palavestra i nastavlja: „Ni u Sjedinjenim Državama, Gutkind nije uspeo da prodre u važnije jevrejske krugove, tako da njegovo ime nije ni zabeleženo
u inače bogatoj Jevrejskoj enciklopediji.“

Palavestrin interes za Gutkinda bio je posledica njegovog intenzivnog bavljenja likom i delom Dimitrija Mitrinovića, Gutkindovog prijatelja i saradnika, genijalnog Hercegovca rođenog 21. oktobra 1887. godine u selu Donji Poplati kod Stoca.

Prijatelj iz Hercegovine

Mitrinovićev životni put bio bi sjajan predložak za veliki biografski roman.

Kao mladić bio je neka vrsta gurua sarajevskim gimnazijalcima, među kojima su bili i Isak Samokovlija, i Ivo Andrić, i Gavrilo Princip.

Borivoje Jevtić se priseća da su se ondašnji sarajevski gimnazijalci sastajali sa Mitrinovičem u sumrak u aleji kraj parka Atmejdan. On je Mitrinovića ovako upamtio:

„Mitrinović je ličio na nekog svetskog putnika koji je slučajno zapao u tužnu i sumornu palanačku sredinu, pa joj na brzinu i nadohvat prosipa svoje obilno znanje i svoje prostrano životno is-kustvo. (…)

Mitrinović nam je otvarao vidike velikih svetskih književnosti i učio nas međusobnoj toleranciji, potrebi uzajamne nacionalne trpeljivosti, velikoj ideji bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda.“

Možda i najlepša ilustracija ovog „otvaranja vidika“ jeste priča o razglednici koju je Mitrinović poslao Ivi Andriću u Višegrad, gde je ovaj provodio letnji raspust. Na poleđini razglednice pisalo je: „Uči engleski, čitaj Vitmena!“ Kad blizu sedamdeset godina kasnije, u nekrologu, Krleža Andrića opiše kao „poklonika Volt Vitmanovskog slobodnog stiha“, ta fraza zvuči skoro kao odjek Mitrinovićevog davnog saveta. (Nije ni Krleža bio ravnodušan prema Dimitriju Mitrinoviću, no to je druga – i duga – priča. Po Mitrinovićevoj ličnosti Krleža je skrojio jednu od nezaboravnijih svojih literarnih kreacija, Mitra Mitrovića iz romana Zastave, čija magija uspeva da probije i kroz slojeve Krležine že-stoke ironizacije.)

Evropa

Iz savremene (dnevno)političke perspektive Mitrinovićeve domovine i zavičaja naročito je zanimljivo da je Mitrinović doživljavan i kao jedan od proroka ujedinjavanja Evrope.

U svojoj knjizi Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovića Predrag Palavestra piše, između ostalog, i ovo:

„S naročitim žarom zalagao se za ujedinjenje Evrope i predlagao jedinstvenu pravnu, ekonomsku, privrednu i političku zajednicu evropskih država sa jedinstvenim monetarnim i administrativnim sistemom uprave, zajedničku parlamentarnu uniju na čelu sa Evropskim savetom (Senatom).

Mitrinović je 1921. godine predložio čak i naziv buduće evropske zajednice: Sjedinjene Države Evrope – kao opoziciju i ravnotežu Sjedinjenim Američkim Državama, jer one predstavljaju novu moćnu civilizaciju u usponu, a potom i kao evropski odgovor na moguću atlantsku globalizaciju.

Mitrinovićeva pompezna mesijanska i profetska retorika, nalik na da-leku tutnjavu eona, njegov nejasan i mutan metaforički stil, koji je podsećao na sibilske knjige i indijske vede, njegove odsečne tvrdnje, preteći ton i britki zaključci bez pogovora, sve to, kao magijsko proročanstvo čudnog balkanskog varvarina, svakako nije moglo biti dobro pri-mljeno niti imati većeg odjeka u hladnom, sređenom i proračunatom anglosaksonskom svetu, gde se za lopatu kaže lopata, gde se u javnosti koristi jasan upravni govor, tačni pojmovi i logički red reči u rečenici, dok se retoričke metafore, pompa, zveket i ukrasi ostavljaju zanesenjacima, pesnicima, glumcima i propovednicima.“

Nova Atlantida

Uoči Prvog svetskog rata Mitrinović dugo boravi u Italiji i Nemačkoj. Upravo će u Nemačkoj, u Minhenu, doći do susreta Mitrinovića i Gutkinda koji će obeležiti obojicu.

Erih Gutkind, naročito njegova knjiga Sideričko rođenje, neizbrisivo će uticati na Mitrinovičevu sudbinu i usmeriti njegovu misao, Palavestrinim rečima, „prema širokim evropskim i planetarnim vidicima“.

Uticaj je, međutim, bio obostran te se nad svime što je Gutkind pisao nadvija Mitrinovićeva senka. To je vidljivo i iz niza članaka koje obojica objavljuju u časopisuThe New Age.

Početkom Prvog svetskog rata Mitrinović najprije odlazi u Belgiju, a zatim u Englesku u kojoj će ostati do smrti (1953. godine).

Sahranjen je u Londonu, a nadgrobnik mu je, kako kaže jedan očevidac, „pomalo nalik na niske hercegovačke stećke iz Radimlje, blizu njegovog zavičajnog Stoca“.

Na komemoraciji Mitrinoviću te 1953. godine Erih Gutkind je kazao kako je Mitrinović uvek bio „toliko nesravnjivo prisutan da su pored njega svi drugi često izgledali manje stvarni i manje prisutni“. Iste te godine Gutkind je svoju knjigu poslao Ajnštajnu, a valja reći da je prvo publikovanje neke Gutkindove knjige na engleskom jeziku ostvareno upravo uz Mitrinovićevu pomoć.

Ajnštajn je na knjizi zahvalio pismom s početka ove priče koje je pre šest godina prodato za više od tri miliona dolara.

Mitrinovićevi saradnici 1954. godine osnivaju fondaciju Nova Atlantida. Cilj fondacije je, po riječima Endrua Rigbija, jednog od boljih poznavalaca Mitrinovićevog opusa, čuvanje arhiva različitih inicijativa u koje je Mitrinović bio uključen, održavanje sastanaka i objavljivanje povremenih publikacija, u kojima su obrađeni razni aspekti njegove misli. U arhivima fondacije su dokumenti i pisma koji dokazuju Mitrinovićeve bliske kontakte sa najrazličitijim ljudima koji su obeležili dvadeseto stoleće: od Kandinskog do Ezre Paunda i od Alfreda Aldera do Mahatme Gandija. A preko čuvenog pisma Erihu Gutkindu i Albert Ajštajn se makar indirektno ukazao u Mitrinovićevoj orbiti.