Печат Димитрија Митриновића на Ајнштајновом атеизму

Пише: Мухарем Баздуљ

Наша дигитална епоха обележена је, између осталог, и бројним јаловим интернетским полемикама о свему и свачему. Кад се подвуче црта, те се полемике у већини случајева своде на идеолошка питања. Један од омиљених аргумената ту је позивање на ауторитете, а у том смислу посебну тежину имају ефектни цитати. Од твитерашко-форумашких свађа, међутим, излишно је очекивати научничку акрибију, па се ту често потежу и измишљени цитати за које би после сви ставили руку у ватру да су аутентични.

За већину људи је она баналност о временима „кад паметни зашуте, будале проговоре, а фукара се обогати“, најпознатија Андрићева реченица и кроз велике муке ћете проћи ако неког пробате да убедите да то Андрић никад и нигде није написао. Такође, теза о томе да ће „будући фашизам да се појави под кринком антифашизма“ приписивана је разнима – од Черчила до Орвела – али без праве материјалне подлоге.

Црно на бело

У жучним расправама између верника и атеиста, често се потеже питање Хитлера. Верницима је јако стало да га прогласе атеистом, док је атеистима важно да га „укњиже“ верницима.

Кад је реч о Ајнштајну, ствар је обрнута; њега и једни и други желе у свом табору.

Зато је пре десет година, толику велику пажњу привукла аукција на којој се продавало Ајнштајново писмо Ериху Гуткинду у којем се велики научник недвосмислено изјашњава као атеиста, односно неко за кога је „реч Бог тек израз и производ људске слабости“, а Библија „збирка племенитих, али истовремено и потпуно примитивних легенди које су, уза све остало, и прилично детињасте“.

Писмо је ономад продато за 404.000 долара, што је у то време био највећи износ икад плаћен за једно писмо. Купац је, међутим, направио добар посао пошто је четири године касније исто писмо преко И-беја продао за више од три милиона долара.

Ајштајн јесте једна од највећих икона модерних времена, али откуд толика цена за једно једино писмо? Разлог је вероватно чињеница да се његово име често потеже у углавном јаловим и површним расправама око међусобног односа религије и науке.

Зналци Ајнштајнове биографије добро знају да његови родитељи ниси били равнодушни према религији те да је будући физичар из почетка одгајан у верском духу, но да је већ као дванаестогодишњак веру изгубио. (Чувене су његове речи: „Не могу замислити Бога који наградује и кажњава бића која је створио, нити Бога с вољом попут оне какву ми имамо. Не могу такоде ни замислити да једин-ка живи после своје физичке смрти: макар се слаблм душа-ма, због страха или због егоизма, таква мисао нарочито допада.“) Ипак, првенствено због појединих интерпретација Ајнштајнових исказа привржености Спинозиној филозофији, религијски су пропагандисти склони тврдњама да је Ајнштајн био верник.

Прималац

Занимљиво је да силан интерес јавности за помињано писмо није проузрочио скоро никакво занимање за његовог примаоца. Све што се у овој причи тиче Ериха Гуткинда, према новијим новинским чланцима и дигиталним дајџестима, стаје у две-три фразе: филозоф, аутор књиге Choose Life: The Biblical Call to Revolt, као и Ајнштајн јеврејског порекла. Ни екстензивно истраживање путем интернетских претраживача неће понудити много више података о Гуткинду. Но на страну интернет, Гуткинда је тешко пронаћи и на много релевантнијем извору информација – у Библиотеци Британског музеја, једном од највећих храмова књиге у историји човечанства. (Лепо је писала Исидора Секулић: „Ко је у Библиотеци Британског музеја радио, не може је никад заборавити. Он јој остаје обавезан за цео живот, и кроз њу везан за земљу и народ енглески врло тесним везама. Ко је у Британској радио, постао је више човек но што је био.“)

Податке о Гуткинду у овој је библиотеци тражио Предраг Палавестра који о томе пише у свом есеју Гроб на Хајгејту.

Гуткинд је немачки филозоф и песник јеврејског порекла који је након нацистичког освајања власти у Њемачкој емигрирао у Америку те је тамо добио скромно наставничко место у њујоршком Градском колеџу, пише Палавестра и наставља: „Ни у Сједињеним Државама, Гуткинд није успео да продре у важније јеврејске кругове, тако да његово име није ни забележено
у иначе богатој Јеврејској енциклопедији.“

Палавестрин интерес за Гуткинда био је последица његовог интензивног бављења ликом и делом Димитрија Митриновића, Гуткиндовог пријатеља и сарадника, генијалног Херцеговца рођеног 21. октобра 1887. године у селу Доњи Поплати код Стоца.

Пријатељ из Херцеговине

Митриновићев животни пут био би сјајан предложак за велики биографски роман.

Као младић био је нека врста гуруа сарајевским гимназијалцима, међу којима су били и Исак Самоковлија, и Иво Андрић, и Гаврило Принцип.

Боривоје Јевтић се присећа да су се ондашњи сарајевски гимназијалци састајали са Митриновичем у сумрак у алеји крај парка Атмејдан. Он је Митриновића овако упамтио:

„Митриновић је личио на неког светског путника који је случајно запао у тужну и суморну паланачку средину, па јој на брзину и надохват просипа своје обилно знање и своје пространо животно ис-куство. (…)

Митриновић нам је отварао видике великих светских књижевности и учио нас међусобној толеранцији, потреби узајамне националне трпељивости, великој идеји братства и јединства југословенских народа.“

Можда и најлепша илустрација овог „отварања видика“ јесте прича о разгледници коју је Митриновић послао Иви Андрићу у Вишеград, где је овај проводио летњи распуст. На полеђини разгледнице писало је: „Учи енглески, читај Витмена!“ Кад близу седамдесет година касније, у некрологу, Крлежа Андрића опише као „поклоника Волт Витмановског слободног стиха“, та фраза звучи скоро као одјек Митриновићевог давног савета. (Није ни Крлежа био равнодушан према Димитрију Митриновићу, но то је друга – и дуга – прича. По Митриновићевој личности Крлежа је скројио једну од незаборавнијих својих литерарних креација, Митра Митровића из романа Заставе, чија магија успева да пробије и кроз слојеве Крлежине же-стоке иронизације.)

Европа

Из савремене (дневно)политичке перспективе Митриновићеве домовине и завичаја нарочито је занимљиво да је Митриновић доживљаван и као један од пророка уједињавања Европе.

У својој књизи Догма и утопија Димитрија Митриновића Предраг Палавестра пише, између осталог, и ово:

„С нарочитим жаром залагао се за уједињење Европе и предлагао јединствену правну, економску, привредну и политичку заједницу европских држава са јединственим монетарним и административним системом управе, заједничку парламентарну унију на челу са Европским саветом (Сенатом).

Митриновић је 1921. године предложио чак и назив будуће европске заједнице: Сједињене Државе Европе – као опозицију и равнотежу Сједињеним Америчким Државама, јер оне представљају нову моћну цивилизацију у успону, а потом и као европски одговор на могућу атлантску глобализацију.

Митриновићева помпезна месијанска и профетска реторика, налик на да-леку тутњаву еона, његов нејасан и мутан метафорички стил, који је подсећао на сибилске књиге и индијске веде, његове одсечне тврдње, претећи тон и бритки закључци без поговора, све то, као магијско пророчанство чудног балканског варварина, свакако није могло бити добро при-мљено нити имати већег одјека у хладном, сређеном и прорачунатом англосаксонском свету, где се за лопату каже лопата, где се у јавности користи јасан управни говор, тачни појмови и логички ред речи у реченици, док се реторичке метафоре, помпа, звекет и украси остављају занесењацима, песницима, глумцима и проповедницима.“

Нова Атлантида

Уочи Првог светског рата Митриновић дуго борави у Италији и Немачкој. Управо ће у Немачкој, у Минхену, доћи до сусрета Митриновића и Гуткинда који ће обележити обојицу.

Ерих Гуткинд, нарочито његова књига Сидеричко рођење, неизбрисиво ће утицати на Митриновичеву судбину и усмерити његову мисао, Палавестриним речима, „према широким европским и планетарним видицима“.

Утицај је, међутим, био обостран те се над свиме што је Гуткинд писао надвија Митриновићева сенка. То је видљиво и из низа чланака које обојица објављују у часописуThe New Age.

Почетком Првог светског рата Митриновић најприје одлази у Белгију, а затим у Енглеску у којој ће остати до смрти (1953. године).

Сахрањен је у Лондону, а надгробник му је, како каже један очевидац, „помало налик на ниске херцеговачке стећке из Радимље, близу његовог завичајног Стоца“.

На комеморацији Митриновићу те 1953. године Ерих Гуткинд је казао како је Митриновић увек био „толико несравњиво присутан да су поред њега сви други често изгледали мање стварни и мање присутни“. Исте те године Гуткинд је своју књигу послао Ајнштајну, а ваља рећи да је прво публиковање неке Гуткиндове књиге на енглеском језику остварено управо уз Митриновићеву помоћ.

Ајнштајн је на књизи захвалио писмом с почетка ове приче које је пре шест година продато за више од три милиона долара.

Митриновићеви сарадници 1954. године оснивају фондацију Нова Атлантида. Циљ фондације је, по ријечима Ендруа Ригбија, једног од бољих познавалаца Митриновићевог опуса, чување архива различитих иницијатива у које је Митриновић био укључен, одржавање састанака и објављивање повремених публикација, у којима су обрађени разни аспекти његове мисли. У архивима фондације су документи и писма који доказују Митриновићеве блиске контакте са најразличитијим људима који су обележили двадесето столеће: од Кандинског до Езре Паунда и од Алфреда Алдера до Махатме Гандија. А преко чувеног писма Ериху Гуткинду и Алберт Ајштајн се макар индиректно указао у Митриновићевој орбити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: