Otvaraju se oči svih živih, ponovo nevini krugovi… Ljudi se bude bez oružja

Ljudi se bude bez oružja

Ljudi ulaze u kuće. Otvaraju kutiju sećanja.
Zatvaraju svoje prozore.
Onda još malo
Kao krišom
Gledaju kroz zavesu na asfalt u zaklaćeni krug
Bačen sa neke lampe.
Iza reke
Ljudi ulaze u kolibe od blata
Malo povijenih leđa.

Slušaju
Tu negde iznad čela
Sad već samo
Pomalo
Igru vazduha i trske.
Na utabanoj travi
Između naselja i grada čija su imena zagonetke
Koje neko postavlja
Vojnici
Tamni od sna
Slažu oštre piramide od pušaka.
Onda uhodaju u šator pognutih glava kao da se
klanjaju.

Inače
Svuda okolo
Ptice se pretvaraju u lišće.
Zmije sasvim uspešno imitiraju pukotine na kori.
Vode i ribe se mimoilaze
Svako ka svome snu.
Vetar je svoju providnu kožu razapeo o padinu brda
Čiji se profil topi u tamnom vazduhu.

Pod nebom
Počinje da traje iz korena
Jedno prekinuto sećanje svako na svome uzglavlju.
Onda polako
Zvezde naviklim znakom najavljuju metamorfozu
I nevidljivo
Tiho se iza kulisa menjaju uloge.
Lišće se pretvara u ptice.
Zmije i pukotine se pomiču svaka ka svome cvetu
Svaki cvet ka svom suncu.
Sad se već zna šta je vazduh
Šta nije.

To je već brdo u svojoj očiglednoj sigurnosti.
Vetar se odlepio i mili svoj prvi korak
Svoj nesigurni milimetar.
Inače
Svuda okolo
Pod krovom od lima
Pod krovom od trave ili od barske trske koja
zviždi
Iza providnog stakla koje se osvetljava
U kamenim grudima zidova tako šarenim pola od
sna i pola od kreča
Otvaraju se oči svih živih.
Mali
Ponovo nevini krugovi.

Trenutak je kratak i treba ga naprečac uhvatiti
za uzde.
Ljudi se bude bez oružja.

*

Stevan Raičković

Pročitajte još:

Tebe se vrlo rijetko sjetim, al’ mi duša kao da poletim – susret s tobom ponekad potraži