Пише: Батрић Бабовић
Кад сам правио кућу
Зафалило ми ексера
А бијаше недеља
Кренух код гвожђара
Право на кућу
Нађох га баш ту
Испред кућног прага
Гдје мијеша малтер
Којим добром упита ме
Рекох по чивије ако може
Није право вријеме
Али нужда не бира
То се момче не ради тако
Како си ти научио и наумио
Узме се више да не фали
А не овако с неба у ребра
Таман се окренух да идем
А он ме упита: „Чији си ти сине?“
Рекох му да немам оца
А он опет упита: „Чији си сине?“
Рекох му ко сам и чији сам
Он стресе руке скиде рукавице
Узе кључеве од гвожђаре
И поведе ме да узмем чивије
По мјери даске за шаловање
Платих му за то што сам узео
Даде ми назад кусур уз робу
Пребројах паре и вратих му дио
Јер ми је дао више него треба
Рече ми: „На оца си цио вјеруј
Ово је и он радио кад преброји
Вратио би назад све до задње.“
Рекох му да не бројим паре
И да је ово било случајно
Уз захвалност што ми је помогао
Ово је исповјест младог сина
Вјечитог народног непријатеља
Заведеног под одступник
Од тог догађаја из прошлости
Минуло је пет државних уређења
И два народа су промијенила имена
Али је остала прича у народу
О широком трагу доброчинства
И баченом добру које не пропада
Гвожђар је промијенио свијет
А исповједник је још на овом
Са истом причом о том дану
Као да је све било јуче
И као да му је гвожђар
Вратио оца и очинство
Из безгроба и безгробништва
На које је осуђен рођењем
Тајном која је само Богу знана
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
