• Поглед

Отпор никад неће ходати сам

1 min read

10 година ‎ Лука Радоњић

Али само пар сати касније и опозиција је одговорила. Протестном шетњом посланика којој су се прикључили грађани. Поворку су зауставили кордони полиције, испањени су први сузавци, одјекнуле прве шок бомбе. На фотографијама и снимцима из наше Подгорице на порталима широм земље и региона могле су видјети сузе, зној, крв. Ипак, отпор је пружио руку слободи и подигао је са пода. Сјутрадан, у недељу вече трг је био испуњен људима. Антивладини протести ДФ-а, добили су ширу димензију: протеста против употребе силе. Црна Гора је то вече себи и другима одржала лекцију о грађанској солидарности. Током шетње било је неколико инцидената, али – ако су протести почели мирно и као такви дали упут за успјех, коме је одговарало да каменице лете ка полицији и то у тренутку када демонстранти бране полицију од каменица, приликом чега је било повријеђених демонстраната. Какви су то демонстранти ако гађају демонстранте који су са њима у маси? И тада и седам дана након тога, и организатори, и многи од нас позивали су на мирне протесте. Коме су онда одговарали инциденти? Након седам дана стигла је још једна субота. Субота са два лица. Субота љепоте, бунта, застава, поклича, субота наде. И субота мрака, сузавца, пендрека и шок бомби. Постепено излазе снимци и свједочанства о одговорности, гомилају се тврдње са обје стране. Независно од свега, сваки разуман грађанин је могао види да је употреба силе од стране полиције била брутална.

Истина полако излази на видјело. На њу нема ексклузивно право ниједна страна, ниједан човјек. Најважнију битку води управо истина, истина против пропаганде. Зато се у тренуцима малодушности, треба сјетити изреке, да „лаж побјеђује на 100 метара трке, а истина у маратону“.

До тада, инспирацију наћи у херојима а поготово многим хероинама свих ових протеста, женама на фотографијама које су обишле свијет. Оне завређују слогане о отпору и слободи, храбрости и мудрости. Жене и мајке, наше суграђанке. Које су стајале пред кордоне полиције, шетале са нама, протестовале уз нас. Многе фотографије на којима су оне главни актери, обишле су свијет. Њихови су гестови надстраначки, надполитички, наднационални и припадају слободи и свим људима који у њу вјерују. 27. септембра сам у тексту написао да протести могу бити и романтика улице. то је та романтика, у тим женама, у њиховом пркосу, у храбрости, у отпору, у муци. Храбре жене никад не старе и увијек су у моди. Нијесу једине у нас, има их још и биће их. И не морамо да се дивимо женама на фотографијама са улица Чилеа и Грчке, Аргентине и Португала, ето их ту, са нама и међу нас. Саме пред кордоне. Са много живота. Много жеље. Много срца. Бунт, љепота, отпор и слобода.